Partizani u četničkoj džungli

Još je nisam ni zagrejao kad je umro Slobo. Bila je subota. Smatrao sam da ne vredi kvariti ljudima vikend vanrednim izdanjem. U broju od ponedeljka napravili smo poseban prilog na četiri strane. Nijedne novine nisu imale ništa bolje.

Prve nedelje urednikovanja bile su zanimljive i zabavne. Javljalo se i kuso i repato nudeći saradnju, kolumne, eseje, aforizme, putopise, savete… i tražeći radno mestašce u hladovini. Javljali su se poznati, ali i neki za koje nisam čuo. Ni oni za mene, pretpostavljam. Nudili su se dopisnici iz inostranstva.

Neki nisu krili da im je potvrda važna zbog vize. Kao, šta me to košta. Bilo mi je to treće glodurstvo. Ipak, iznenadila me je tolika niskost. Među onima koji su se nudili nije bilo nijednog imena koje je tada ili kasnije nešto značilo u novinarstvu. Verovatno je bilo likova iz DB (danas: BIA). Politička policija je devedesetih svojim saradnicima napolju često obezbeđivala novinarske legitimacije.

U vreme mog urednikovanja u Danasu počinju redovno da pišu Basara, Boarov, Erdeljan, Kišjuhas… Jednako sam srećan i zbog toga što su tada došli ili stasavali oni koji danas visoko iznad svesrpske informativne mrakače drže časni barjak slobodne misli. Nisam srećan što je ovaj list malne sam-samcit u areni punoj razjarenih janičara i krvožednih gledalaca. Srbija je danas mnogo dublje u živom blatu nego onomad.

Ne znam Dražin odgovor na svakodnevno pitanje „Kako ide?“ Ja sam uvek odgovarao: „Partizanski.“ Partizani su se borili za slobodu. Gledali su u budućnost. Četnici mare samo za u se, na se i poda se. Gledaju u duboku prošlost.

Kroz koju sedmicu, i dalje je proleće 2006, jednog petka posle podne stiže presuda Trećeg opštinskog kojom je Dan graf osuđen da Ćosić Dobrici, stanovniku Dedinja, plati 400 hiljada din. Zbog toga što je Danas nekoliko godina ranije u izveštaju iz Sankt Peterburga preneo izjavu nekog pisca koja je povredila imenovanog.

Po istom osnovu Danas bi sutra mogao biti osuđen zato što je preneo neku nesuvislost nekog Vesića ili Vučevića. Novac je uplaćen u zakonskom roku. Bio je to naš mesečni fond plata. Od tih plata živelo je šezdesetak porodica. U krugovima bliskim piscu likovalo se što se našao dični sudija koji je odrao strane plaćenike. Jaka hrabrost, opajdariti Danas po naređenju! Pisac u svojim knjigama ne spominje ni najbolji list u republici ni onih 400 hiljada.

Sreo sam ga koju godinu kasnije. Stajao je s Borisom Tadićem na proslavi (izmišljene, čulo se) 175-godišnjice Službenog glasnika. Našavši se u blizini, prišao sam predsedniku. Pružio mi je ruku. Rukovasmo se. Nisam vaspitavan da pružam ruku starijima. Naviknut da gledam ljude u oči, pogledao sam pisca. Led ledeni. Da sam bio mlađi i zeleniji, taj pogled bi me spržio. U njemu sam video da Osmoj sednici nema ni kraja ni dna. Klimnuo sam glavom Tadiću i otišao da drmnem još jedno piće. Uzgred, nisam bio „na ti“ ni s jednim političarem.

Nastojao sam da čitam svu poštu, i elektronsku i sve ređu papirnatu. I tu je bilo svačega, od komšijskih opanjkavanja do zahteva za proglašenje herojem đenerala Draže. Ili, ako su Rusi mogli da dignu na oltar krvoloke Romanove, što ne bi i Srbi Karađorđeviće? Itd. Na mnoge dopise sam odgovarao. Mahom učtivo.

Odgovarao sam i onima koji su danasovce nazivali stranim plaćenicima. Bili su to listom najamnici ruskih obaveštajnih službi. Nisu umeli da sakriju prepoznatljiv rukopis i nedostatak mašte. Jednom je stigla i smrtna pretnja. Samo jednom. Bilo je to anđeosko vreme u poređenju s ovim danas. Koštunica i Tadić su tek pripremali zemljište za seme zla koje obilno rađa poslednjih desetak godina. Pokazao sam poruku samo Zdravku Huberu.

Pokazao sam mu i odgovor liku koji je poslao mejl iz jednog petrovaradinskog kafića: „Gospodine, za vikend dolazim kući. Nemam ništa protiv da se sretnemo.“ Nesuđeni ubica više se nije javljao. Kako izgledaju, šta jedu, imaju li decu, čime se bave likovi koji imaju kuraži da pod okriljem mraka prete smrću nekom zbog nekog teksta u novinama?

Pošto su ovoj zemlji dvoličnost i kukavičluk masovne pojave, to može da bude naš tihi sused, uzorni otac obitelji, nagrađivani pesnik ili bakalin iz kraja. Srbija je pod vlašću naprednjaka postala prvak sveta po broju pretnji novinarima. Kad zbog toga nikad ne pocrveni vrli prvi roditelj otadžbine, neće ni sinovi ni unuci.

Policiju, provereno, ne zanima ni krađa čamca ili bicikla, pa se ne stresa ni zbog pretnji novinarima lista za koji nije ni čula.

Bilo je i zabavnijih dogodovština. Dođe, tako, predstavnik moćne državne firme. Leto je, on u bermudama. Na meni kravata. Portiri i ja i leti marimo za dres-kod i protokol. Lik kaže da bi da porazgovaramo o dugoročnom oglašavanju. Mogli bismo da odemo negde na ručak ili večeru, pa da sve ostane među nama.

Zahvaljujem na ponudi. Kažem da je za finansije zadužen direktor. Ne znam kakav sporazum je sklopljen. Znam da Duško Mitrović ni u snu ne bi primio mito. Danas je vazda bio pod lupom. Svaka vlast obradovala bi se da ga uhvati u utaji poreza ili mićenju. Kod Duleta nije bilo ni lažnih faktura ni isplata na crno. Ni praznih reči.

Ko jednom primi mito, primi i drugi put. Postaje sluga. Ko odbije – stiče neprijatelje.

Nije manjkalo vedrih doživljaja. Odem, biva, da izvadim godišnju kartu za gradski prevoz. Gospođa na šalteru gleda papire i pita: „Šta će vam karta kad ste glavni urednik? Valjda imate vozača.“ Naravno da ga nisam imao. Nisu ni Gruja, Zoran i Draža.

Kao istoričar, znam da nema smisla upoređivati njihove uredničke godine i moje. Nikad nisam došao u iskušenje da kažem kako bih nešto uradio bolje od njih. Od februara 2006. do danas jednako sam srećan i ponosan što sam radio s takvim novinarkama i novinarima.

Deca i unuci moći će čista obraza da izgovore njihova imena i naziv lista u kojem su radili. Ne zavidim potomcima onih koji se šepure u glasilima gde se dele novci iz državne kase, uz štedre napojnice od putinlija. Ta glasila guta devet od desetoro onih građana koji još čitaju. Ostali gutaju televizije, iks puta prljavije i otrovnije.

Pa, ima li smisla biti novinar i čitalac Danasa u pretežno četničkom ruglu od države?

Da nema, svetlo u balkanskoj birtiji zvanoj Srbija već bi bilo ugašeno.

Slobodan Milošević, 28. jun 2001.

Prodali bi i rođenu majku, oduvek sam to znao.
Kad bi mogli, prodali bi je i dvaput.
A stoput sam rekao – posle mene haos:
kukaće kukavna Srbija na prosjačkom štapu.

Nekad sam izlazio iz helikoptera uzdignutih ruku.
Stamen kao spomenik. Klicali su mi kao heroju.
Sad me neke gorile po pisti poput vreće vuku,
toki voki šišti da sve teče kao po loju.

Mere mi pritisak, pitaju jesam li žedan,
da li mi je potreban neki lek, možda toalet.
Sve je kao na filmu: slikaju me sa strane, spreda,
uzimaju otiske. Daju do znanja da tu nema šale.

A moj vajni narod ni da pisne. Moj do moga.
Tako mi i treba. Uz mene je bio sam ološ.
Sav svet me gleda kao da sam mečka, ili babaroga.
Ja sam mrtvo puvalo. Duplo golo.

Junačili su se dok je kod mene bila banka.
Sad se uvukoše u pacovske rupe
usrane vojvode, arkani, kapetani, heroji ekrana i šanka,
sve moj do moga, do lupeža lupež.

Ovaj zanat ume da bude gadan.
Ovaj brod je prepun ludaka.
Ja sam znao kako se ovde vlada.
S ovom šakom jada može samo jaka šaka.

Ova boranija nema pojma šta i kako.
Filozofi, kokošari, gomila zamlata…
Shvatiće narod da je Sloba bio zakon
i praviće me makar od uvoznog blata.

Još će se čuti o meni, nije Sloba mačji kašalj!
Sve po spisku skresaću u brk svima.
Napraviću u tom njihovom sudu takav vašar
da će me svet pamtiti dok ga ima.

A ako mi ikad dođe krajnji vakat,
kunem se da ću i tamo dole biti na vlasti.
Uzgred, javite onom klempavom kulovu u čemu je caka:
što više se pentraš dublje ćeš pasti.