Piksijeva iluzija superiornosti 1Milojko Pantić Foto: Miroslav Dragojević

Selektor fudbalske reprezentacije Srbije Dragan Stojković Piksi, posle srećno izborene pobede od 1:0 u Stokholmu protiv Švedske, ničim izazvan, poneo se paunovski nadmeno.

Iznerviran činjenicom da su nekoliko hiljada naših gastarbajtera sve vreme utakmice bodrili njegovu selekciju za razliku od malobrojne publike u Beogradu koja ume i da zviždi, samo što nije uzviknuo repliku glumca Zorana Radmilovića iz predstave Kralj Ibi: „Moramo da promenimo narod na stadionu.“

Umesto toga, on je novinarima kao pravi apsurdista pričao drugu priču. „Mi nemamo pravi fudbalski stadion i zbog toga nemamo atmosferu. Ja se nadam da ćemo dobiti jedan ovakav stadion ili kao onaj u Budimpešti, Bukureštu ili Tirani.

Kakav god, samo da ga imamo. E, onda ćemo imati pravu atmosferu kad publika bude iza gola“, završio je svoju novu nebulozu Piksi. Zaboravio je Stojković da je svoje veliko fudbalsko ime kao igrač stekao na Marakani kao kapiten Crvene zvezde, da je na tom stadionu osvajao trofeje i srca navijača. Hvalio je uvek tu atmosferu. Uostalom na tom stadionu, pred tom publikom daleko od gola, rođen je klupski prvak Evrope i sveta.

Konačno, kada bi igra reprezentacije zavisila od navijačke atmosfere na stadionu, Mađarska nikada ne bi savladala Englesku čak sa 4:0, kao prošle nedelje u Vulverhemptonu. Biće ipak da se, kada je navijačka podrška reprezentaciji u pitanju, radi o nečem drugom i bitnijem od stadiona. Dragan Stojković se i dalje ponaša kao da je u Srbiji sve normalno, kao da zaista živimo u raju i samo nam fali nacionalni stadion.

Ne razume naš Kralj Ibi da je u Srbiji pola miliona ljudi bez posla, da 400 hiljada živi na minimalcu, da je EPS pred kolapsom, da je Telekom pred stečajem, da je vojna industrija Krušik i sva ostala opljačkana i propala. Najtragičnije je to što nekadašnji veliki fudbalski AS ne razume da je nemoguće napraviti nacionalni naboj u zemlji koju jedan čovek vodi kao svoj privatni posed i koji je u večnom sukobu sa samim sobom i sa svima u regionu.

Taj bivši fudbalski huligan i danas se hvali da je bio u Maksimiru vojnik kriminalca Arkana. Bolestan od neograničene vlasti, zadojen kvazinacionalizmom, negira pogubnost ratne politike Slobodana Miloševića, relativizuje ratne zločine proglašavajući osuđene ratne zločince srpskim junacima i počasnim članovima sportskih klubova. Najveći ratni profiteri su na istaknutim funkcijama u njegovoj vlasti.

Zbog svega toga, dragi naš Dragane Stojkoviću, nema i neće biti prave fudbalske atmosfere u Srbiji, a ne zato što nemamo nacionalni stadion. A nerešena igra 2:2 sa Slovencima u LJubljani otkrila je i drugu stranu medalje zvane Piksija za selektora.

Mi imamo talentovane fudbalere kojima je Piksi autoritet samo kao veliko igračko ime i svi su oduševljeni što ih vodi jedna takva fudbalska veličina. To međutim nije dovoljno da se od talentovanih pojedinaca stvori jak tim. To su pokazale utakmice sa Irskom 1:1 i Portugalom 2:2 u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, a narošito poraz od Danske u prijateljskoj i od Norveške u Beogradu u Ligi nacija.

Ispostavlja se da su selektor i njegovi izabranici najjači u optimističkim izjavama za medije i pre i posle utakmica. To se u socijalnoj psihologiji zove iluzija superiornosti. Reč je o fenomenu kada neko ima manjak znanja a višak samopouzdanja. Takvi ljudi su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nisu sposobni da prepoznaju, ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu nekompetentnost.

Posle svakog neuspeha, selektor izjavljuje da to nije tragično, važno je Svetsko prvenstvo u Kataru. A nakon slovenačkog ispuštenog vođstva od 0:2 izjava glasi: „Imali smo savršenih 45 minuta, takvu igru želim.“ U tom smislu, pišu i pričaju i fudbalski novinari koji prate reprezentaciju. Retko ko ima kritički pristup neuspesima. Oni ne vide iz aviona uočljive greške u odbrani pa i u igri na sredini terena. Samo se u Piksijevom stilu lakonski konstatuje kako smo lako primili golove.

Na drugoj strani naši golovi su plod genijalnosti igrača i selektora. Dragan Stojković u stilu svog političkog mentora stalno obećava nekakvu jaku fudbalsku Srbiju, a do pobeda dolazi samo uz pomoć vanserijskih individualnih kvaliteta pojedinaca, a ponekad i zbog kardinalnih grešaka protivnika. U igri reprezentacije Srbije nema ni T od tima. Tim se stvara a ne sastavlja od utakmice do utakmice.

Za tako nešto potrebno je veliko trenersko znanje od čega je naš fudbalski Kralj Ibi svemirski daleko.

Autor je novinar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.