Pledoaje Željka Mitrovića za Vučićevu ratnu politiku: Autorski tekst Radeta Veljanovskog

Da bi neko opravdao ono što radi, a što je mimo demokratskih standarda, pravila i zakona, najbolje je da počne sa tim da tako radi ceo svet.

Hvalospevi vlasti i predsedniku Vučiću usledili su obilato, začinjeni dokazima Mitrovićeve invencije i pronicljivosti, jer, eto, on je još pre izbora prognozirao da će lista Srbija ne sme da stane osvojiti najmanje 46 odsto glasova, a to je rekao i svojim prijateljima uključujući i Bebu Popovića.

„Ove izbore dobio je jedan čovek, Aleksandar Vučić. Vučić je najzreliji političar za dugo, dugo vremena“, nastavio je vlasnik Pinka da dokazuje apologetski pristup, uz priču o uspesima, projektima i razvoju koji je dogurao do 70 kanala ružičaste TV imperije.

Mitrović je, da se podsetimo, u trenutku kada je proslavljao 25 godina postojanja svog medijskog preduzeća, otvoreno rekao da je Pink režimska televizija. Nije prestao to da dokazuje, kao da se radi o nečemu što je legitimno, što se podrazumeva, što je čak društveno poželjno. Drugi su demantovali ono što je očigledno i što sam vlasnik ne skriva i tako doprinosili konfuziji u kojoj se zabašuruju kriterijumi, opšti interes, zakonske odredbe.

Čemu onda zabrana osnivanja elektronskih medija od strane političkih stranaka, ako televizija može permanentno da promoviše određenu političku opciju i njenog lidera iako joj politička organizacija nije osnivač? Čemu zakonske obaveze o zaštiti političkog pluralizma, ravnopravnosti političkih aktera, nediskriminaciji, pravu građana da budu objektivno i uravnoteženo informisani, ako televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, svesno i transparentno podržava vladajuću politiku.

Nivo profesionalizma ove televizije i sopstvenog angažmana dokazala je i voditeljka koja je svom poslodavcu i uredniku postavila pitanje od nesumnjivog javnog značaja: zašto joj je za prethodni mesec smanjio platu.

Naivci su možda očekivali da će Mitroviću biti postavljeno pitanje o izostanku monitoringa Pink televizije u periodu predizborne kampanje, od strane regulatora elektronskih medija. Ali tu se krije još jedan od dokaza o volšebno pretpostavljenom konsenzusu da četiri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, među kojima je i Pink, i ne treba nadgledati niti o načinu njihovog rada obaveštavati javnost. Pa oni su dokazali da rade dobro, što u takvom poimanju stvari znači, rade za vlast i šta ima da ih neko kontroliše.

Ono što piše u zakonima o obavezama pružalaca medijskih usluga i REM-a, to je nešto što treba da zadovolji opštu domaću i međunarodnu javnost kao dokaz da mi „inplementiramo demokratske stnadarde“.

Ne bi ovaj razgovor jednog vlasnika televizije na sopstvenom ekranu i sa sopstvenim hvalospevima bio vredan pažnje, jer je već opšte mesto, na koje nas je Regulator elektronskih medija navikao svojim nečinjenjem, da ceo „veliki intervju“ kako je nazvan, nije bio neka vrsta pledoajea, uvoda za ono što je usledilo, a to je direktno uključenje u to isto Novo jutro, negde oko podne, iz dežurnog centra Vojnobezbednosne agencije.

Ovu instituciju posetio je sa saradnicima predsednik Aleksandar Vučić, od Mitrovića prethodno nazvan najzrelijim političarem za dugo vremena.

Prvi dan vikenda je dobar momenat da, kada je manje događaja i kada se narod sprema da čeka svoju novu godinu, javnosti budu saopštene krupne stvari. Srbija će odmah utrošiti 186 miliona evra raspoloživih sredstava za nabavku oružja i oruđa iz naših fabrika, priprema se paket od još 150 miliona i još 400 miliona, a to je izvan dela budžeta u kome je već predviđeno 360 miliona, sve u evrima.

Pohvalio se predsednik da će ova godina biti najsnažnija u pogledu vojne opreme. Nema šanse da se izvan planiranog nešto doda za kulturu, obrazovanje, zdravstvo ili dečju zaštitu, ali za oružje može i to oko milijardu evra, samo u jednoj godini. Normalno, oružje nam obezbeđuje svetlu budućnost.

Razlog za tolika vojna ulaganja, pogotovo kada se uzme u obzir veličina zemlje i njene materijalne mogućnosti, u bilo kojoj državi na svetu, može da bude samo očigledna ratna opasnost. Razložno je predsednik obrazložio enormni vojni budžet, saopštivši niz detalja o jačanju kosovskih oružanih snaga, počev od najnovijeg oružja koje je stiglo iz Amerike, ali i podrške u oružju i opremi iz Turske i Hrvatske.

Primenjena je tako logika akcije i reakcije, jer ako se naoružavaju oni moramo i mi, ali u taj kontekst redosleda poteza predsednik nije uključio detalj da je, po njegovoj izjavi, Vojska Srbije stostruko jača nego pre deset godina. Da li je to možda razlog kosovskom rukovodstvu da, uz podršku inostranih partnera, pojača odbranu?

Strategija širenja potencijalne opasnosti od drugih da bi se proizvela veća motivisanost svojih za sukobe i da bi se opravdala militantna politika, uveliko je funkcionisala mnogo puta u istoriji, a i tokom ratova devedesetih, pogotovo u Bosni i Hercegovini. U Podrinju je primenjivan metod „oni hoće da proteraju nas, hajde da se organizujemo i mi proteramo njih“, što je bilo praktična primena etničkog inženjeringa o kome je govorila Biljana Plavšić.

Kada je Kosovo u pitanju, od naših zvaničnika nema komentara da li je teroristički incident u Banjskoj podstakao prištinsku vlast da poradi na naoružavanju ili ih je zabrinula stalna priča o uvođenju obaveznog vojnog roka. Ne objašnjava se i kako vojna sila Kosova koja tek 2027. godine treba da ima 5.500 vojnika i 20.000 u rezervi, može da bude pretnja Srbiji čija je vojska neuporedivo brojnija i opremljenija.

Koloplet propagandnog, neprofesionalnog ponašanja medija i militantne politike režima, dao je pre par dana školski primer nezakonite sprege medija i vlasti.

Predsednik je prethodno hvaljen preko svake mere, a zatim mu je na istoj televiziji obezbeđen prostor da saopšti stavove, koji se ne dovode u pitanje, o kojima nema rasprave, a koji imaju sudbinski značaj. Nema podsećanja na nužnost debate, pa i javne, bez obzira što se radi o bezbednosnim stvarima, bar o onome što i predsednik ne skriva.

Nije važno šta o svemu misle ostali politički akteri, šta misle građani. Nema stava ostalih institucija, valjda zato što je neupitno da će se saglasiti sa vođom.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.