I policajci čine porodično nasilje

Potpuno sam svesna da vlast neće glasati za predlog opozicije, međutim, kako smo kao društvo došli do toga da je zaštita života žena pitanje oko koga se ne slažemo? Razumem ideološke podele, političke borbe i neslaganja, na kraju dana i sama učestvujem u političkoj borbi i valjam se u blatu. Samo, ovo nije i ne sme biti pitanje oko koga se ne slažemo, jer je u pitanju zaštita osnovnog ljudskog prava, a to je pravo na život. Ono ne sme nikada biti ugroženo, bez obzira na gore pomenute razlike.

Devetog marta, dan nakon osmog marta, Međunarodnog dana žena, Pokret slobodnih građana je u Narodnoj Skupštini predao predlog dopune Krivičnog zakonika kojim bi se ubistvo žena definisalo kao teško ubistvo ženske osobe, odnosno femicid. Jasno smo poslali poruku, borba za ženska prava i ravnopravnost nije samo na 8. mart i nisu samo ruže i karanfili, već je to svakodnevna borba koju smo dobile u amanet od naših prethodnica i nadam se da je nećemo preneti na buduće generacije.

Ovom predlogu prethodila je kampanja Pokreta slobodnih građana pod nazivom „Femicid – da reč postane zakon“ koju smo sprovodili na terenu, ali i u digitalnom prostoru, koja je imala za cilj podizanje svesti o značaju definisanja femicida kao posebnog krivičnog dela. Pitali su nas građani – pa otkud da ste sad odlučili da vodite kampanju? Na sajtu Autonomnog ženskog centra pronašla sam podatak da je u porodičnom ili partnerskom nasilju za 14 godina ubijeno preko 430 žena. Većina njih ubijena je u svom porodičnom domu, mestu koje bi trebalo da bude najsigurnije i to od strane partnera ili bliskog muškog srodnika, koji su čak i u tom jezivom činu ubistva želeli da imaju moć i kontrolu nad žrtvom. Te žene nisu samo crna statistika, one su imale svoje ime i prezime, poslove, ljude koje su ih voleli…

Ono što je najstrašnije jeste činjenica da je većina žrtava nasilje prethodno prijavljivala, a da institucije nisu na to reagovale. Životi su mogli da budu sačuvani da su ljudi koji sede u svojim udobnim foteljama, poverovali žrtvi i nisu njihove slučajeve stavili u fioku, da se slučajno ne bi nekome zamerili. Ne smemo zaboraviti ni podatak da je čak 258 pripadnika MUP-a tokom prethodne dve godine počinilo partnersko ili porodično nasilje. Dakle, žene prijavljuju nasilje onima koji i sami kod kuće vrše nasilje. Kakav jeziv začarani krug iz koga se može izaći samo ako dođe do reforme ovog sektora na taj način da nasilnici nemaju pravo da rade u službi. Time se šalje jasna poruka – nema tolerancije na nasilje nad ženama.

Femicid nije porodična svađa, “njihova privatna stvar“ ili splet okolnosti. To je ozbiljan društveni problem, koji pored zakonskih izmena, zahteva i niz mera koje će dovesti do smanjenja broja femicida. Jedna od tih mera podrazumeva i prevenciju nasilja. Tako je narodna poslanica Anna Oreg predložila da se na dnevni red uvrsti uvođenje elektronskih nanogica za počinioce nasilja. I ovaj predlog je odbijen. Poražavajuća je činjenica da nismo spremni čak ni da razgovaramo o temi koja se tiče svakog od nas. Konstruktivna raprava i dijalog napustile su nas odavno i to je još jednom dokazano u Narodnoj Skupštini.

Ipak, ne damo se tek tako obeshrabriti. Svesna sam da će uvek biti komentara poput onih da sada nije vreme da se o toj temi priča, da postoje bitnije teme i da ovakvim predlozima odvlačimo pažnju sa onih glavnih, dominantnih tema. Borba za život i ženska prava ne zna za okolnosti i društveno političke krize, već beskompromisno mora da traje svakog dana. To je borba za sve one žene koje više nisu sa nama, jer sistem nije bio u stanju da ih zaštiti, ali i borba za buduće generacije devojčice.

Ključno je da izgradimo društvo koje ima nultu toleranciju na nasilje. Prvi korak ka tome jeste definisanje femicida kao posebnog krivičnog dela. To omogućava jasno i precizno definisanje rodno zasnovanog nasilja i zločina, podizanje svesti o ovom društvenom problemu i pooštravanje kazne za počinioce. Ne smemo zaboraviti ni to koliku ulogu obrazovanje ima u izgradnji društva koje ima nultu toleranciju na nasilje. To se postiže tako što učimo decu kako treba reagovati kada primete nasilje, da je sasvim u redu i normalno da kažu “ne“ ako nešto ne žele i da nasilje ne sme da se toleriše nikada i nigde. Ipak, važno je i da ih edukujemo da nikada ne okreću glavu kada primete da neko trpi nasilje i da nije normalno nereagovati kada čuješ vrisku i lomljenje u komšijskom stanu. To nije i ne sme biti tretirano kao “njihova porodična svađa“.

Partijarhalni obrasci su duboko ukorenjeni u društvo u kome živimo. Po prirodi sam optimistkinja, ali ipak verujem da će trebati mnogo vode da proteče da bismo ih razbili. Nisam sigurno da li ćemo ih ikada do kraja iskoreniti, ali na nama je da u tome istrajemo. Prvi i osnovni korak jeste zaštita ženskog života. Ako sprečimo samo jedan femicid, onda je vredelo voditi ovu bitku. Zbog toga pozivam institucije da stanu u odbranu osnovnog ljudskog prava, a to je pravo na život. Vreme je da femicid postane posebno krivično delo.

Autorka je odbornica Pokreta slobodnih građana u Skupštini grada Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.