Poslednja Dejanova pitanja

Nikada nismo imali prilike da sarađujemo, a ni da se normalno upoznamo – verovatno se ne bismo ni sreli, da sticaj okolnosti nije tako uredio situaciju samo tri nedelje pre njegovog preranog odlaska. Početkom aprila, obojica smo, u društvu još nekoliko novinara i medijskih radnika, prisustvovali jednom radnom doručku.

Anastasijević je sedeo u uglu stola, naravno, imao je pitanja za gosta s kojim smo razgovarali, diplomatu iz inostranstva. Interesovao se za to koliko je evropska perspektiva Srbije još zaista živa. Šta će se desiti sa Srbijom nakon što bude rešen „kosovski čvor“?

Hoće li put Srbije u Evropu zaista biti lakši jednom kada skinemo taj politički tuč s dnevnog reda? Šta ako, i pored „rešavanja Kosova“, Makron ili neko drugi iz EU kaže – nije vreme, morate još da čekate, imamo svoje prioritete… šta ako bude tako? Sve je to zanimalo Anastasijevića u danima koji su, nažalost, prethodili, ne kraju rešavanja kosovskog pitanja, nego kraju njegove karijere i njegovog života među nama. Nije dočekao ni taj 29. april, koji se ponegde naivno, a famozno, najavljivao kao potencijalni „dan D“ za budućnost odnosa Srbije i Kosova.

Na kraju aprila, odnosi Srbije i Kosova ostali su isti kao na njegovom početku, ali je Srbija ostala bez jednog čoveka iz nekog drugog vremena za novinarstvo.

Vrlo verovatno, bila su ovo poslednja pitanja i poslednje dileme novinara Dejana Anastasijevića, pa neka to ostane zabeleženo. Mučila ga je bojazan da će evropska perspektiva Srbije ostati nedosanjani san i pored najava da bi odnosi Srbije i Kosova u bližoj budućnosti mogli i morali da se normalizuju. Razmišljao je o perspektivi zemlje u kojoj su mu bacili bombu na sims prozora kuće u kojoj je živeo sa svojom suprugom.

Podsetimo se, ostao je to još jedan nerasvetljen slučaj u nizu nerasvetljenih slučajeva napada na novinare u Srbiji. Ali, bio je prilično dobro tog prepodneva kada smo sedeli jedan naspram drugog u njegovom Beogradu. Veseo, nasmejan, radoznao, prijatan. Nismo stigli ni lepo da razgovaramo, no ipak smo razmenili par osmeha i reakcija na neke reči koje smo čuli oko sebe tog jutra. Nije izgledao bolesno, a kasnije sam saznao da je, nažalost, imao ozbiljne zdravstvene probleme. Verovatno nije želeo da se taj deo njegove stvarnosti vidi ili oseti u njegovoj okolini.

Ne znam šta bih još mogao da napišem, a da ne preteram i rizikujem da postanem neiskren ili netačan, jer ga više nikada nisam video. O njemu će bolje govoriti oni koji su imali tu čast da ga dobro poznaju i imaju za kolegu, prijatelja ili člana porodice. Mislio sam samo da bi trebalo da se zna koje su bile njegove poslednje dileme. NJegova poslednja pitanja.

Na aerodromu u Beogradu razmišljao sam o tome – o svemu – o njemu, njegovom odlasku, mom predstojećem dugom putovanju, Srbiji, Kosovu, o političkim čvorovima, o večitim dilemama koje tako lako obele že naše karijere i naše živote. Mi odemo. Dileme ostanu.

Autor je publicista