Postdemokratija preddemokratije

Nikola Samardžić Mediji u vlasništvu ili pod neposrednim nadzorom vlade i najbogatijeg od lokalnih tajknuna sve više podsećaju na glasila ratnih štabova. Ne pominjući rasizam, etnocentrizam, antisemitizam, relativizaciju totalitarizma i novi populizam. U tom smislu se ovdašnje najstarije dnevne novine vraćaju na najsramnije razdoblje svoje inače mahom udvoričke prošlosti. Kao hronično provladinog lista. Politika je već jednom pozivala na političku i idejnu uniformnost i etničke ratove, ukazujući na suvišne, remetilačke sektore srpskog društva. U tom smislu bi verovatno trebalo čitati poziv, iz same kuće, da se, uporedo sa zaustavljanjem poslovne kataklizme (a to nije samo unutrašnja stvar budući da je kuća u polovičnom vlasništvu vlade), zaustavi paljanizacija ne samo uređivačke politike nego i mentalnog stanja sadržaja koji ponovo otkrivaju simptome onog zagađenja koje desetine hiljada žrtava takvih poruka nije preživelo.
Privid pluralizma, na koje su pristale mnoge ugledne i kompetentne javne ličnosti, samo je kulisa u farsi kojom vlada pokušava da podmetne svoja zvanična stanovišta. Tekući slogan je poruka o zapadnoj „postdemokratiji“, koja se oslanja na pradavna titoistička, potom i miloševićevska uverenja o ovdašnjoj naročitoj ulozi u međunarodnim odnosima i neposrednoj, samoupravnoj demokratiji, i u ratu i u miru. O narodnoj vojsci, narodnoj vladi i narodnim neprijateljima. Moto se oslanja na netačne i podmetnute premise o rastućoj distanci između građanstva i institucija u SAD i EU, o pojavi elitističkih oligarhija u liberalnim demokratijama otuđenim od biračke osnovice i njenih opredeljenja i potreba, o sužavanju građanskih prava, sloboda i prava građana da odlučuju o svojoj i državnoj sudbini.
Novu populističku, antidemokratsku kampanju srpske vlade delimično sam, prošle nedelje, pratio iz Londona, gde su mediji izveštavali o otkriću nezakonitog finansiranja vladajuće Laburističke partije. Inkriminisana svota ravna je godišnjem izdržavanju ovdašnje elite, kojim srpski oligarsi štite bogatstva stečena tranzicionom pljačkom i kupuju mesto u visokom društvu. Policija je ušla u 10 Downing Street. Premijer Gordon Braun nalazi se pred prvim velikim izazovom koji ga je, usput, učinio prepoznatljivim. U Srbiji se to nije dogodilo, uprkos koruptivnom skandalu koji je otvorio osnovane sumnje u neposredne, nedozvoljene poslovne i lične veze potpredsednika vlade i pojedinih ministara s najbogatijim srpskim oligarhom. I dok se predsednik Tadić načelno izjašnjava da ne prihvata postojanje tržišnih monopola, koji su suprotni načelima otvorene i slobodne ekonomije, on ne pominje ime glavnog monopoliste i naziv njegove kompanije. Nimalo slučajno jednog od simbola autoritarne i nasilne epohe za koju je on sam, kao predsednik, dobio demokratski mandat da je zauvek zatvori u prošlosti.
Gotovo zvanični slogan o nedemokratičnosti liberalnih demokratija koje nameravaju da ostvare nezavisnost Kosova koja bi potekla iz opredeljenja albanske većine, ali i hronike nasilja zvanične Srbije koje je okončano zapadnom vojnom intervencijom, podudaran je s geslom „Rusija ili demokratija“ kojim se Putin vratio na hladnoratovsku politiku konfrontacije i novi trećesvetski model „naftnih tiranija“. Gotovo unisona podrška ruskog političkog društva, koje je prihvatilo da se opredeljuje u netransparentnoj izbornoj proceduri, biće predmet posebnih analiza, koje verovatno neće naći mesta u ovdašnjim glasilima pod nadzorom vlade i organizovanih grupa koje učestvuju u poslednjoj etapi tranzicione otimačine. U svakom slučaju, autoritarna Rusija se tom prilikom još jednom osvrnula na postsovjetsku dekompoziciju koja se tumači u svetlosti partnerstva sa zapadnim demokratijama. Autoritarna Rusija verovatno očekuje da će antiliberalna arogancija njene nove spoljne politike i energetska moć vratiti zemlju u stanje sposobnosti da donosi odluke u svetskoj politici, ili da na njih značajno utiče.