Potrošači vs. izvršitelji: Uska staza zaštite prava potrošača 1Ilustracija Foto: Pixabay/jackmac34

Najčešće, u pitanju je glavnica duga za nekoliko mesečnih dugovanja, začinjena zateznom kamatom, troškovima poverioca i javnog izvršitelja. Neprijatnost, dodatni troškovi, a neretko i osećaj da nešto nije u redu sa obračunom obaveze ili načinom naplate.

Prvo pitanje je, šta sad? Kako rešiti problem i osloboditi se čvrstog zagrljaja javnog izvršitelja? Mogućnosti za zaštitu prava građana, ovde u ulozi potrošača (u svetlu Zakona o zaštiti potrošača), u samom izvršnom postupku nisu veliki. Izvršni postupak u komunalnim stvarima je varijanta izvršenja na osnovu verodostojne isprave, i to po pravilu na osnovu dokumenta – obračuna koji sastavlja JKP („izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama“, kako kaže Zakon o izvršenju i obezbeđenju).

Javni izvršitelj je vezan načelom formalnog legaliteta, koje predviđa da nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave (u ovom slučaju, obračuna komunalnog dugovanja). Konkretno, javni izvršitelj ne može da ispituje sadržinu obračuna dugovanja koji sastavi npr. JKP „Infostan“, već njegovu formalnu ispravnost, a na potrošaču je da svojim prigovorom pobija eventualne nepravilnosti.

Zakon, štaviše, sadrži posebna pravila za izvršenje u komunalnim stvarima, koja pored ostalog, predviđaju da rešenje o izvršenju donosi javni izvršitelj, a ne sud.

Kako bi se izbegla ranija praksa „usmeravanja“ predloga za izvršenje iz JKP prema određenim javnim izvršiteljima, ove posebne odredbe predviđaju i mehanizam slučajne i jednake raspodele predmeta mesno nadležnim javnim izvršiteljima, koji u prethodnoj proceduri sprovodi Komora javnih izvršitelja.

Kako bi se zaštitio, građanin-potrošač treba, pre svega, da primi rešenje o izvršenju, kako bi uopšte bio u mogućnosti da uloži prigovor, kao osnovni pravni lek u izvršnom postupku.

U praksi se ovde javlja jedan od najvećih problema, (ne)kultura izbegavanja prijema preporučene pošiljke ili pošiljke od dostavljača.

Takva dostava nikad ne donosi dobre vesti, i prirodna je reakcija pokušaj njenog izbegavanja. Vođeni idejom da će problem proći vremenom sam po sebi, kao i nekadašnjih iskustava sa uspešnim dugoročnim izbegavanjima prijema takvih pismena, građani-potrošači se dovode u nezahvalnu poziciju: nakon druge neuspele dostave, sledi isticanje rešenja na oglasnoj tabli mesno nadležnog suda, pa se u roku od osam dana smatra da je građaninudostavljen dopis.

Posledica ove prakse jeste da su građani ponekad, opravdano ili ne, zatečeni sprovođenjem prinudene naplate za koju nisu ni znali.

Najčešći uzrok postupka prinudne naplate je, naravno, neredovno plaćanje. Međutim, u pozadini verodostojne isprave koja je predmet izvršenja, neretko stoji niz mogućih nepravilnostina strani poverioca: pogrešno knjiženje, netačan obračun ukupnih dugova, nepostojeći dug, odstupanje od uslova kvaliteta pružene usluge, plaćanje usluge i kad se ona ne pruža, zastarelo potraživanje.

Poseban problem je nepoštena poslovna praksa tzv. „saldo“ knjiženja, gde se uplate za tekuća potraživanja preusmeravaju na najstarija neplaćena potraživanja koja mogu biti i zastarela. Isto se odnosi na izostanak reakcije JKP na reklamacije za nedovoljan kvalitet usluge ili otklanjanje kvarova.

Pored toga, javljaju se slični „nesportski faulovi“ kod sastavljanja nepreciznih predloga za izvršenje ili korišćenja advokata za sastavljanje ovih tipiziranih predloga, radi uvećanja troškova poverioca u postupku izvršenja.

Na taj način se javlja mogućnost da dug koji je već plaćen, koji je pogrešno obračunat ili jednostavno neosnovan, naročito imajući u vidu efekat „zastrašivanja“ putem rešenja o izvršenju koje dobijene na ličnu adresu. Nažalost, postoji opravdana sumnja da je to upravo željeni efekat koji poverilac, konkretno komunalno preduzeće, želi da postigne.

Ako građanin-potrošač ima sumnje ili pouzdano zna za nepravilnosti iz obračuna komunalnog duga ili u vezi same obaveze, potrebno je to da istakne u prigovoru protiv rešenja o izvršenju.

Prigovorom može da se pobija da potraživanje nije nastalo ili nije dospelo, da je u ispravu unet neistinit sadržaj, da je obaveza već ispunjena ili na drugi način prestala, ili da je potraživanje u celini ili delimično zastarelo.Naravno, isto se odnosi i na situacije „zamene identiteta“, koje su takođe učestale u praksi.

Posebne odredbe o izvrnom postupku u komunalnim stvarima predviđaju i izvesnu beneficiju za izvršnog dužnika, da se izvršenje sprovodi tek nakon pravosnažnosti rešenja o izvršenju, tj. odluci suda po prigovoru dužnika, ako je blagovremeno podnet.

Uspeh u pobijanju rešenja o izvršenju vodi u parnični postupak, ako tome ima mesta (kao po prigovoru protiv platnog naloga). Prema tome, ako ste uložili prigovor na rešenje o izvršenju i sud usvoji prigovor, uputiće vas na parnicu u kojoj ćete imati prilike da dokažete da je račun plaćen, zastareo ili neispravan iz bilo kog drugog razloga.

Realnost je, međutim, da građanin-potrošač nije adekvatno informisan o svojim opštim pravima kao dužnika u izvršnom postupku, ili posebnim, kao potrošača i korisnika usluga od opšteg ekonomskog interesa, među koje spadaju i komunalne usluge.

Nema dovoljno mogućnosti da uspešno iskoristi prigovor u izvršnom postupku, a relativno mala vrednost ovih predmeta utiče da stručna pravna pomoć advokata nije isplativa.

Javni izvršitelji nisu naročito spremni da u ovim predmetima posreduju između stranaka radi sporazumnog namirenja izvršnog poverioca, kao što to Zakon nalaže, već upućuju dužnike da se neposredno obrate komunalnom poveriocu i pokušaju da raščiste račune.

Preostaje jedino da građanin-potrošač pokuša da se obrati nekom od malobrojnih potrošačkih savetovališta. Imajući to u vidu, stvarni izgledi na uspeh u zaštiti prava i interesa su relativno mali, jer su s druge strane nadmoćni suparnici po resursima i mogućnostima, javni izvršitelj i JKP.

U takvom kontekstu, efikasnost i formalni karakter izvršnog postupka predstavljaju instrument koji se lako zloupotrebi od strane nesavesnog poverioca, gde se računa na efekat zastrašivanja kada javni izvršitelj „pokuca na vrata“, na nedostatak informacija potrošača i adekvatne pravne pomoći, na nepredvidljivost postupka ispitivanja obaveze koja je predmet izvršenja. Najlakše je „baciti novac na problem“ i platiti obavezu, ako postoji mogućnost, čak i kada ima razloga za pobijanje obračuna komunalne obaveze.

Zakon o zaštiti potrošača propisuje ceo set posebnih pravila koja su merodavna za rad i postupanje komunalnih preduzeća.

Zabrane nepravičnih ugovornih odredbi i nepoštene poslovne prakse, posebne dužnosti pružalaca usluga od opšteg ekonomskog interesa, u koje spadaju i pružaoci komunalnih usluga, kao što jenjihova dužnost da omoguće raskid ugovora i obavezni elementi specifikacije računa, način prijema i rešavanja reklamacije potrošača, neka su od pravila koja mogu biti, a često i jesu povređena, kako na kolektivnom planu, tako i u pojedinačnim situacijama.

Posebno treba istaći da se za ove ugovore primenjuje pravilo da se nejasne odredbe tumače u korist potrošača (in dubio, pro consumptor).

To su sve pitanja koja mogu biti predmet rasprave u parnici u kojoj se ispituje osnovanost potraživanja. Međutim, i na ovom se javlja veliki izazov za građanina-potrošača: sud izuzetno retko prihvata argumentaciju zasnovanu na odredbama Zakona o zaštiti potrošača.

Klasični potrošački sporovi su vrlo retki u praksi, iako ima posebna glava ZPP-a na tu temu, pa sud nije dovoljno „senzibilasan“ na ovu materiju niti nanjena posebna materijalna pravila koja se naročito reflektuju na komunalne stvari.

Na neki način, time se krug zatvara. Slika mogućnosti zaštite prava potrošača u ovim predmetima nije naročito vedra, ali je moguće izvesti neke zaključke. Pre svega, potrebno je pravovremeno reagovati, i na pravi način.

Ne treba bežati od prijema rešenja, jer se time problem ne rešava, nego samo otežava. Drugo, sledi ispitivanje obračuna dugovaiz rešenja i blagovremeno ulaganje prigovora.

Pravna pomoć u ovim predmetima nije lako dostupna, ali postoji, pre svega u vidu saveta koje mogu da pruže potrošačke organizacije, koje u svom sastavu po pravilu imaju kvalifikovane pravnike, dobro poznaju potrošačko pravo i tipične povrede koje čine komunalna preduzeća u ovim stvarima.

Konačno, putem prigovora se provocira sudska zaštita, ojačava sudska praksa, i javlja se više prilike za primenu potrošačkog prava u sudskim odlukama.

Put zaštite prava u ovoj materiji nije dovoljno raskrčen u praksi, i zahteva da se tim putem češće ide. I naravno, potreban je viši nivo poznavanja procesnog prava (dužnika) i materijalnog prava (potrošača).

Uostalom, kakva su vaša iskustva u prinudnoj naplati dugova za komunalne usluge?

Autor je programski menadžer za unutrašnje tržište i konkurentnost

close
Potrošači vs. izvršitelji: Uska staza zaštite prava potrošača 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.