Taktičko povlačenje ministra u skupštini

Kada dođe do povlačenja, to je obično znak da ste na udaru. A posebno kada se iz prethodne ofanzivne pozicije naglo pređe u taktičko povlačenje, onda je to pokazatelj ogromne napetosti i nemogućnosti pobede nad protivnikom zbog njegove brojčane, tehničke ili logičke nadmoćnosti. Kod nas se najčešće primenjuje neposredno pred početak kafanske tuče, ali nije pravilo. Možemo ga primetiti čak i u Narodnoj skupštini, u tom leglu diplomatije, zakona i demokratije.

I govorništva. Jer taj hram slobodne reči ne poznaje cenzuru, a kamoli autocenzuru. Jezik je uvek bio ogledalo stvarnosti, unutrašnje i spoljašnje. Zato i kažemo: što na um, to na drum. Zato su reči uvek dobro povezane sa realnim stanjem. I ne kaže se slučajno nekome da se tera u tri pm tek tako, nego zato što mu se želi da nikad nije bio ni rođen. Ili kad se poruči „jbm te u usta“, to nije poziv na oralno zadovoljstvo, nego je direktna sugestija da taj neko priča gluposti i da je bolje da ćuti.

Pa tako, i kad dođe do povlačenja generalštaba ili, što bi ministar rekao, „za generalštab“, to znači da se prešlo u defanzivu. A defanziva podrazumeva otpor. A gde je otpor, tu je tenzija. A gde je tenzija, tu lako može doći do pucanja. Nekad puknu ljudi, nekad pukne bruka, a nekad pukne i ceo sistem.

Najčešći prvi simptom pucanja sistema je kad pukne bruka: afere, prljav veš, zloupotrebe položaja, privredni kriminal, pronevere, krađe – sva ta opšta mesta koja svedoče o stepenu trulosti jednog iscrpljenog, disfunkcionalnog, opustošenog i obezljuđenog državnog sistema.

Nakon toga počnu da pucaju ljudi – što pod palicama i pendrecima, što pod pritiskom javnosti i protesta. Fleksibilnosti više nema, tolerancija je na nuli. Jedina opcija je pucanje i pražnjenje, oslobađanje nagomilane energije koja dovodi do izlivanja besa, gorčine, frustracija i mržnje, koje su se gomilale tokom dugog vremena.

I to pucanje se nikada ne može unapred predvideti, ali će jasno pokazati ko smo i od čega smo napravljeni: jesu li nam temelji ličnosti civilizacijski ili divljački, da li smo kulturni ili primitivni, ima li u nama porodičnog vaspitanja ili uličarskog nemorala i gde su nam granice.

U ovoj našoj napaćenoj i osakaćenoj zemlji tenzije nas kidaju već skoro 40 godina. Zato nije čudno kada do pucanja dođe i u Narodnoj skupštini. To je sasvim prirodno i očekivano. Mada, ljudi kažu: ali jedan ministar kulture to sebi ne može da dozvoli. Odnosno, takva osoba ne može biti ministar kulture. Ili: kakva kultura, takav ministar.

Ali nije stvar u tome.

Ovde nije u pitanju ministar kulture. Nije ovde pukao činovnik u službi sistema. To je samo uloga. Pukao je pojedinac, osoba od krvi i mesa, sa svojim unutrašnjim previranjima, sumnjama, konfliktima i vrednostima. Osećaj ugroženosti transformisao se u otpor i podstrek samom sebi – ne možete mi ništa osim da me povučete za generalštab.

Nesvestan da simbolika reči koju koristi za povlačenje samo dodatno ističe unutrašnje ubeđenje da je generalštab kao k i da je zato defanziva jedina opcija. Za svaki sistem najopasniji pokazatelj urušavanja jeste kada njegovi šrafovi počnu sami da se lome iznutra i nanose mu štetu.

S jedne strane, to nam govori o kritičnosti trenutka u kom se naše društvo nalazi i rasporedu snaga. Studenti pobeđuju i to je sada svima postalo jasno. Zbog te očiglednosti tenzije će biti sve veće, pa će i pucanja biti sve češća. Koliko će ta pucanja biti razorna i kada će se i kome dešavati, to niko od nas ne može znati. Postali smo trusno područje u fazi pojačane seizmičke aktivnosti.

S druge strane, kako bi dobro bilo kada bi svi, ovog časa, kao ministar kulture, rekli ono što stvarno misle i pokazali svima ko su i šta su, izbacili iz sebe sve frustracije i verbalno se razotkrili. Pa da se konačno zna istina i da ne razbijamo glave jedni drugima ko je hulja, a ko gad, ko je ćaci, a ko student, ko je za Srbiju, a ko protiv nje. Tenzije bi splasle, istina bi nas spasila.

Ali dobro znamo da se to neće desiti.

Nema više povlačenja.

Autor je psiholog i kreativni direktor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.