Povratak otpisanih 1Foto: Medija centar

Godinama unazad prvomajska protestna šetnja ne uspeva da izađe iz rutine održavanja tradicije i postavljanja manje-više istih zahteva vlastima koje na njih reaguju tako što ih saslušaju i ignorišu.

Istovremeno, oni prave svoje sindikate i zaposlene. Neće stati dok se ne ograniči partijsko zapošljavanje i zakonski ne zabrani prinudno izvođenje na skupove i manifestacije.

Obraćamo se političkim akterima, pre svega onima iz vlasti, a njima su, bez obzira na programe i predizborna obećanja, interesi kapitala i sopstvenog profitiranja od vlasti uvek bili jači od interesa zaposlenih i građana Srbije. Ništa se neće promeniti sve dok zaposleni i sindikati, građanke i građani i njihove organizacije i profesionalna udruženja udruženi ne počnu da prozivaju, oročavaju zahteve i mere učinke i traže odgovore i odgovornost.

Da parafraziram Radoja Domanovića, postali smo mrtvo more, a vođe ostavili van svake kontrole. U međuvremenu, tri decenije tranzicionog lutanja i posrtanja ostavile su ogromnoj većini nas građanki i građana Srbije siromašenje i radnu i životnu nesigurnost i odsustvo nade i perspektive kao posledice.

I pred ovaj 1. maj, dan borbe za prava radnika, možemo konstatovati da niko ko je ovde u međuvremenu vladao ne može se pozvati na pozitivan rezultat, barem ne kada su u pitanju socijalna pravda i solidarnost. Razvojno, nismo još dostigli društveni proizvod iz daleke 1989. godine. Politike koje su se ovde vodile i nakon 5. oktobra bile su razorna mešavina servilnog ponašanja prema interesima korporativnog kapitala i „burazerske ekonomije“ u korist svojih tajkuna, partijskih prijatelja i rođaka.

Umesto obećane razvojno uspešne privatizacije, uređenog tržišta i čvrstih antimonopolskih pravila igre, širio se politički klijentelizam, partijsko zapošljavanje i sistemska korupcija u kojoj je sve – firme, presude, istina i čast i savest na prodaju.

Odsustvo razvijene socijalne politike i progresivnih poreza dovelo je do nejednakosti dvostruko većih od evropskog proseka. Iza povremenih privrednih uzleta sledile su nove krize i padovi.

Propagandni rat saopštenjima i podacima o „Srbiji kao lideru u regionu“ prepokriva nevešto činjenicu o platama i penzijama od kojih se ne da pristojno živeti i koje su pri dnu u regionu koji i sam zaostaje. Ni mnogo hvaljena aktuelna makroekonomska stabilizacija nije dovela do značajnog porasta proizvodnje i rasta standarda.

I kada do rasta dođe, on je, zbog korupcije, odsustva pravila igre i nedovoljnog i neefikasnog javnog investiranja i jasne razvojne strategije, ispod mogućeg i razvojno održivog nivoa. Umesto pristojne zaposlenosti i dostojanstvenog rada, rasla je nesigurna, prekarna (povremena) radna angažovanost.

Da li još kome treba dokazivati da se niko još nije razvio (samo) na stranim investicijama? Da li je i za koga više tajna da brojni strani investitori dolaze i dobijaju subvencije oslobođeni brojnih obaveza i plaćanja koja važe za „obične“ domaće poslodavce? Ostaje takođe pitanje u kojoj meri strane investicije doprinose transferu novih tehnologija u Srbiji? Sve govori da se jeftina radna snaga koristi da se doda vrednost u globalnom lancu proizvodnje, dok poslovne operacije za visoko obrazovani kadar ostaju van Srbije.

Istovremeno, dok nam mladi i obrazovani odlaze i Srbija se opasno prazni, javnim preduzećima i ustanovama upravljaju partijski komesari i komesarke sa sumnjivim diplomama. Brojne afere pokazuju da je interes profita važniji od očuvanja javnih dobara i eko-ravnoteže.

U međuvremenu, vlasti su se izveštile u maniru da pozivaju zaposlene i penzionere na žrtvovanje, pri čemu se desetak uzima jednokratnom odlukom a onda uzeto vraća kašičicom na rate. Jadno je i cinično što se pritom služe pozivom na podršku onih najsiromašnijih kojima se baš ništa ne može uzeti a da se ne dovedu na ivicu gladi.

U evropskom maniru i ruhu hvali se socijalni dijalog i vrednosti socijalne pravde i kohezije, a kada se veo razgrne, ostaju sve po radnike i građane nepovoljnije radno i socijalno zakonodavstvo. Gde smo danas, uključiv i socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, najbolje govore pokazatelji stepena demokratije, slobode medija ili globalni indeksi prava zaposlenih i sindikalnih sloboda i prava. Gotovo dve decenije posle 5. oktobra Srbija ima status poluslobodne zemlje sa zarobljenim medijima i institucijama u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna prava.

Šta da se radi? Uloga sindikata poput Nezavisnosti nije da jadikuje nad zlosretnom sudbinom već da obrazuje, informiše, opominje, upozorava i, pre svega, da na delu pokaže borbenost i solidarnost. Zato svima onima koji s pravom kritikuju sindikate kao i same zaposlene što nisu (do sada) uspeli da solidarno odbrane svoje vitalne interese postavljamo pitanje gde su oni bili u toj priči i koji su rizik preuzeli?

U situaciji u kojoj smo ni prepucavanja ni žalopojke nemaju smisla. Smisla ima samo solidarnost na delu i veština da se za ciljeve zaboravljene siromašne većine ali i mladih i svih profesionalno uniženih stručnih i obrazovanih, izborimo u komunikaciji u politikom impregniranoj javnosti, prenaseljenoj samozabavljenim i samozaljubljenim političarima.

Naše je da uporno i argumentovano pregovaramo, a kada ostanu gluvi na naše argumente, jednako uporno štrajkujemo i protestujemo. I da u toj borbi tražimo i nalazimo saveznike i mobilišemo nove pristalice i članove. Naš cilj staje u jednu rečenicu: da dostojanstveno živimo i radimo u normalnom i pristojnom demokratskom društvu. Društvu u kome se položaj stiče zahvaljujući marljivosti, talentu, znanju i celoživotnom učenju, a ne koruptivnim muljanjem i preletanjima u tabore pobednika.

Da bismo do takvog društva došli moramo odbraniti javna dobra i interes u koji spada i pravo na socijalnu sigurnost i pristup kvalitetnom obrazovanju bez koga se pada u digitalno ropstvo. Ekonomija zasnovana na znanju i inovacijama, pametni rast je deo „svetog trojstva“ u koje spadaju i održivi rast (podsticanjem konkurentnosti i proizvodnjom koja se efikasnije odnosi prema resursima) i za nas u sindikatima posebno važan inkluzivni rast (boljim i sigurnijim učešćem na tržištu rada, borbom protiv siromaštva i socijalnom kohezijom).

Međutim, digitalizacija i investicije u informaciono-komunikacionu infrastrukturu ne znače mnogo bez obrazovane i obučene radne snage, ali i razvijenih organizacionih i upravljačkih struktura. To su ujedno i glavni izazovi sa kojima se Srbija suočava. Rešenje je po nama u socijalnom paktu o razvoju i zapošljavanju do koga se dolazi kroz institucije i praksu socijalnog dijaloga i partnerstvo za demokratske promene sa svima koji dele naša uverenja. Poučeni dosadašnjim iskustvima nikome ne treba verovati na reč i treba lično preuzeti deo odgovornosti za ostvarenje ovih ciljeva.

Šta ćemo, kako ćemo i sa kim ćemo odlučićemo 1. maja u podne na protestnoj šetnji od Trga Nikole Pašića do Slavije kod spomenika našem Dimitriju Tucoviću. Pridružite nam se!

Podržimo opravdane zahteve drugih

Promena neće biti sve dok ne shvatimo da nas se tiču i opravdani zahtevi drugih i ne podržimo ih. Tražimo podršku sopstvenim zahtevima ali podržavamo, primera radi, proteste lokalnog stanovništva i predstavnika ekoloških organizacija protiv izgradnje mini-hidroelektrana u Srbiji, proteste majki protiv nepovoljnih zakonskih rešenja vezanih za nadoknadu porodiljskog odsustva (Mame su zakon) ili pak inicijative usmerene protiv neprimerenog delovanja javnih izvršitelja (Združena akcija Krov nad glavom). Protesti neće sami po sebi dovesti do promena, ali nadu i energiju drže budnim ukazujući na korumpiranost elita, neefikasnost javnih usluga, pogubnost mera štednje, rastuće socijalne nejednakosti, na nedostatak solidarnosti i socijalne pravde i uniženo ljudsko dostojanstvo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari