Pravo na ljubav 1Foto: Lična arhiva

„Toliko dugo sam svirala zato da položim ispit, da uvežbam zadatu kompoziciju ili da zadivim druge… Ali, kad dođeš u izvesne godine, moraš da počneš da sviraš za sebe“ (Haruki Murakami, Norveška šuma).

Milan Kundera je pisao da je „sećanje oblik zaborava“. Moglo bi se tvrditi i da je sećanje redukovana istina, ponekad i laž, odnosno naša uobrazilja s naknadnim filovanjem prošlosti. Posebno kada se tiče ljubavi. Uz ljubav, strah je preteće potencijalno dominantno stanje duha koje objašnjava brojna ljudska ponašanja. Nisam daleko od slutnje da ljubav i nije ovozemaljska stvar, već nešto nestalo, lebdeće, metafizičko.

Njeni najveći neprijatelji su rutina svakodnevice, samoživost, konformizam i zapuštanje u svakom pogledu. Na globalnom nivou, pasivnost i prepuštanje stihiji osobito razara relativno zatvorena i zaostala – nepravna, politikansko-populistička društva kao što je (i) ovdašnje. S porobljenom, partijski monopolizovanom, uzurpiranom i zloupotrebljenom državom. Jedva s prividom demokratije i ljudske slobode.

Objektivno uzev, nismo mi, većinski gledano, od vladajuće vrhuške toliko ograničeni, potlačeni i potplaćeni, koliko smo samokorumpirani, autocenzurisani strahom, lenji, zagledani nekritički u sebe, sitnosopstveničkog mentaliteta, bez širine pogleda i projekcije budućnosti. Rečju, i za održivo blistavu ljubav i za izgledniju sutrašnjicu moramo se (iz)boriti, uporno i strastveno.

U jugoslovenskom filmu od pre skoro pola veka – „Živeti od ljubavi“ reditelja Kreše Golika (s Radetom Šerbedžijom i Vlastom Knezović), maestralno se prikazuje neumitno (!?) propadanje ljubavi.

Pod pritiskom napornog života izgubljenih ideala, pojave pelena, oskudice, obaveznog plaćanja pristiglih računa i nedostatka slobodnog vremena. Urušavanje partnerskog sklada kao posledica brojnih obaveza i neprekidno pritiskajućih godina, pa i susreta s drugim i drugačijim licima.

Dakako, „ljubav možda ne pobeđuje… ali je zato nepobediva“ (Đorđe Balašević). Iako često konkretno neostvariva ili neostvarena, odnosno nepostojana – ona je po svojoj prirodi večni, neuništivi fenomen. I kada izbledi, ispari, iščezne ili se preobrazi, ona se ubrzo ponovo rodi suštinski ista a opet nova, moćna – mada po pravilu s promenjenim akterima. Dakle, i u eri flagrantnih i neoprostivih protivpravnosti i nepravdi – u kojoj ne od juče obitavamo – niko nam ne može niti uskratiti, niti ograničiti pravo na ljubav!

I tako odjednom, dok je zamišljeno posmatrao prekrasni ostrvski zalazak sunca, u smiraju jednog letnjeg morskog dana – pojavi mu se u glavi, u srcu pregršt uspomena. Na jedan davni doček Nove godine učetvoro na Zlatiboru u hotelu Palisad.

Kada je njegova tadašnja devojka, muza i oslonac, tačno u ponoć – po svemu sudeći nespretno i bez ikakve loše namere – poljupcem najpre čestitala 1. januar njihovom prijatelju umesto njemu. Onovremeno naglašeno sujetan i nesiguran, nije to zaboravio.

Vraćajući se za Beograd, još u autobusu joj ponudi brak! Pristala je odmah, ozbiljna i spremna, a on posle pola sata vožnje reče da se samo šalio. Inače, bio je tada prilično naivan, nepromišljen, nestrpljiv, impulsivan a neodlučan.

Sve to beše praćeno njihovim međusobnim prevelikim očekivanjima, nedovoljnom tolerancijom, delimičnim nerazumevanjem ličnosti i potreba onog drugog. A opet, obožavao ju je, u zvezde kovao.

Onako dragu, vižljastu, vrlu i vernu, maltene savršenu uprkos demonima koje je u sebi nosila. Jednoga dana, ona je – valjda (i) zbog jednostrano iscurele ljubavi – zasvagda otišla od njega. Nije bila proračunata, hladna, već delikatno odmerena, neuporedivo racionalnija, praktičnija. Zrelija.

Volela ga je na svoj način. Ljubomoran i stegnut kakav je tada bio, nije znao da sačuva njihovu vezu. Tek mu je šuplje odjekujuća praznina njene odsutnosti – bolno ga žigajući baš kao i u onaj avgustovski suton – jasno pokazala koliko mu je doista značila. Ona i on – dve različite, susretnute jake naklonosti, energije koje su se u određenom trenutku razišle, mimoišle. Pri čemu, „boje rastanka“ (naziv knjige priča Bernharda Šlinka) nisu nužno ni crna, ni bela.

Znatno docnije, oboje su se – posle višegodišnjih neuspelih brakova – razveli. On se po drugi put oženio, zasnovao porodicu. Ona je nastavila da živi sama s ćerkom, uz par prijateljica, obuzeta poslom. I knjigama.

Razočarana u mnoge i u mnogo toga. Čuli su se jednom gotovo slučajno, iz poslovnih razloga pre nešto više od godinu dana. Okončali su kratku konsultaciju telefonom, priupitali se za zdravlje. I to je bilo to. Jer, u međuvremenu postali su gotovo stranci. „Ne treba se vraćati starim ljubavima ako si se već vratio sebi“ (Z. R. T.). Da, ako zbilja jesi….

I nisam uveren da se pretežan deo ljudske populacije trajnije povezuje ili udaje za svoju najveću ljubav, odnosno oženi baš njom (Iako se pre i na početku te zajednice mnogima tako čini.) One, te i takve, lično legendarne a ispostavi se nesrećne romanse, obično ostanu iza njih, iza nas – ali ujedno negde duboko urezane. Kao nostalgična rana, kao poučna priča o njima, o nama samima.

„No, da se njeno lice javi u mojoj pameti, potrebno je malo vremena. A kako godine prolaze, to se vreme postepeno produžava“ (Haruki Murakami).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.