Čitava priča se prilaže u jednu sveopštu totalitarizaciju ludila koje, malo morgen, vlada sa vrha. Od celokupne te trabunjarije daje se na paranoidnom značaju da nas prate; da znaju sve o nama; da će sutra da nam lupaju na vrata; da ćemo da nestajemo u mraku – i da će nam, povrh svega, oni nama biti Bog i Batina u ovoj veličanstvenoj, pristojnoj i patriotskoj državi.

A u stvari, stvari su mnogo jednostavnije. Ne postoje mračni volšebnici, niti crnomantilaši, niti tajne službe koje odaju svakojake brojeve telefona od raznoraznih građana ove zemlje. Ne, jer svi ti brojevi telefona koji su pozivani su, zapravo, od nekoga dati. Nekoga vama bliskog. Druga je stvar što, očigledno, posle pet godina niko od nas, i dalje, ne može da shvati, uprkos istraživanjima javnog mnjenja, da su ovde ljudi mahom protiv SNS-a, ali, u trenutku kada stanu pred papir, nadam se da grešim, oni zaokruže njihov broj.

„Ti nemaš pojma koliko je prikrivenih ljudi koji glasaju za njih“, reče mi jedan poznanik.

„Otkud ti to?“

„Nemam dokaze, ali barem mi veruj na reč.“

Da se vratimo na temu: dakle, pre svakih izbora, u poslednjih već koliko godina, vodeća partija poziva svoje članove, simpatizere, prijatelje i poznanike, da dođu na jedan od sastanaka na kojima se, doslovno, traži da svako od njih sakupi što više birača koji će biti njihov glas.

Primera radi: stariji burazer od drugarice u jednoj je od vodećih partija, zajedno sa njom je dao, maltene, sve brojeve telefona iz svog imenika na koji su ovi iz njihovog štaba redom zvali.

Otud ta benigna zbunjenost onih „volonterki“ koje blage veze nemaju šta da odgovore, kada ih mi – sa punopravnom arogancijom, gordošću i sarkastičnošću – priupitamo odakle njima naši brojevi, pa se one frapirajuće pogube iza slušalice, mucajući i laprdajući neke bajate reči.

Sledeći primer: jedna od koalicionih partnera u vlasti, takođe, ima običaj da pred svake izbore okupi svoje članove, i od njih uslovno traži da daju kontakte ljudi koji će sigurno glasati za tu partiju. Naravno da niko tu nikoga ne lupa po ušima, niti ima bilo kakve pretnje, ali se onda na taj bljutav način pokazuje njihova partijska odanost, jer, kada prođu izbori, sve se meri koliko si za pred izbore iscimao.

Dakle, ne postoji tamno izvorište brojeva telefona. Niti ovi iz SNS-a gledaju u staklenu kuglu, teleću glavu i krila od slepog miša – već je neko iz vaše okoline dao u nekom trenutku broj telefona, inače bi oni zvali još od januara. Da li oni to smeju da rade, to sada nije tema.

Tako da, ajde da skratim, da li to bio vaš deda, vaša baba, tetka iz Kanade, ujak iz Moštanice, stric iz Barajeva, mama, tata, Đole sa Dorćola, kum Živko, bivši muž, žena, komšija Rajko, Zoran taksista, ili već neko koga ni ne znate da postoji – zato pročeprkajte po familiji i okruženju, uzduž i popreko, ne biste li našli krticu.

Jer je važno da prestane da im se daje na tolikom usplahirenom značaju kako oni znaju više od nas.

A istina je, u stvari, sasvim suprotna. Ovo oni rade iz straha, jer niko ne zna kako će Beograd glasati tog 4. marta. Kao što napisah, kada staneš pred papir – nema nazad.

Autor je novinar