Prvi novembar proglasiti za nacionalni dan tuge

Lako ih je i upamtiti. Lako ponoviti. Ali to neću učiniti. Neka miruju. Neka budu u miru. Neka je mir sa njima. Ugrabljena nesrećom, ta imena su se, od prvog pominjanja, premetnula u simbol velike tragedije, u beleg bića potrtih nečijim nemarom, pohlepom. Zbog njih, u budućnosti, u Srbiji, 1. novembar će biti obeležavan kao Nacionalni dan tuge. Ako ne zaboravimo. Jer prečesto zaboravljamo. I tuđe i sopstvene gubitke. Takvi smo.

Dovoljno je prisetiti se najvećih stradanja u istoriji ovih prostora i dokazati ovu tvrdnju jer malobrojni su naši zaokruženi istorijski podaci i konačne činjenice. Nemar? Da. A stalno se pozivamo na prisustvo u istoriji i istorijsko pamćenje. Možda će nas novosadska tragedija promeniti? Deluje da je to moguće. Stotine hiljada građana ove zemlje nada se da je moguće, da bismo mogli postati drugačiji, da je došao trenutak da postanemo drugačiji. I zbog toga su se, predvođeni studentima, mladošću, građani uputili u Novi Sad. Da bi onamo odali poštu stradalima na Železničkoj stanici i pamtili, da bi, u tišini – priklonjeni sećanju na postradale i tuzi njihovih porodica – ćutke, tihujući, pokazali da nisu zaboravili.

I možda će, onamo, mada već jesu, još jednom dati nemo obećanje da neće zaboraviti, da će promeniti sebe, i tako, promenivši sebe, promeniti i zemlju u kojoj nemar, beskrupuloznost i gramzivost nimalo ne mare za ljudski život? A kada odu iz Novog Sada, Novi Sad će biti tužniji za njihovu tugu i svetliji za svetlost koja se nadnosi nad postradale i koja je bila darivana i nadnosila se nad putnike namernike na njihovom putu… Neko je, istovremeno, dok hodočasnici putuju, u Samarkandu, Uzbekistanu, na pitanje novinarke šta misli o događaju u subotu (reč je o 1. novembru, danu pada nadstrešnice kada je stradalo šesnaestoro) odgovorio drsko, protivpitanjem: “Šta je u subotu? Neka utakmica?“ Citirane reči su reči jednog našeg državnika. Pitanje je postavila jedna naša novinarka, ali valja odbaciti pretpostavku da je postavljeno pitanje namerno postavljeno onako kako je postavljeno, da je bilo unapred dogovoreno ne bi li, takvo, omogućilo odgovor koji je pristigao.

S druge strane, svakako, teško se može poverovati u to da državnik, iako datum nije pomenut, nije znao na šta novinarka misli ukoliko se uzme u obzir da je sijaset puta neštedimice iznosio podatke o svojoj intelektualnoj i memorijskoj superiornosti, koja, na kraju krajeva, nije sporna… Ili smo, ukoliko je ono o utakmici izrečeno iz neznanja, u zabludi? Ima i onih koji se pitaju kako je moguće da se ne priseti da su tog dana ZADUŠNICE (budući da je temelj sopstvenog bića neretko dovodio u vezu sa verom)… Ali je, naravno, nemoguće odgovoriti na svako pitanje…

Možda se u Samarkandu brzo zaboravi na to ko si i šta si? Bilo kako bilo, u odgovoru državnika potom je pomenut veći i brojniji skup u Novom Sadu, koji će uslediti nakon 1. novembra (nije poznato o kom skupu je reč jer nije naveden tačan datum, pa bi se s pravom moglo postaviti pitanje da li će se tada odigrati pomenuta utakmica, te se zapitati da li se državniku potkrala greška zbog koje je “pomešao“ poznato i nepoznato), a onda su usledile rečenice koje se odnose na nasilje, primenu sile i “razbijanje zgrada“ od strane studenata i građana koji protestuju (a to su oni koji će biti u Novom Sadu), pa se govornik usredsredio na izjave o sopstvenom poštovanju neistomišljenika, spremnosti da „čuje i sasluša“, htenju da se „utvrdi odgovornost“, te uspehu onih koji su protestovali, jer su uticali na predstavnike vlasti, koji su, zahvaljujući tom uticaju, počeli predanije da vode računa kada je reč o „komunikaciji sa javnošću“, da su protesti doprineli uvećanju „transparentnosti“ i „odgovornosti“ nosilaca vlasti…

I sada, ovo bi se moglo smatrati istinom, a govornikova izjava iskrenom, da je bar neko uspeo da vidi ruševine zgrada i gradova razorenih od strane pobunjenih studenata i građana (ta apokaliptična slika je, pomišljam, viđena negde drugde, pa se um poigrao priželjkujući već viđeno; studenti i građani ne ruše svoje gradove i od početka bunta znaju da bi bilo porazno postati poput onoga protiv koga se protestuje; poistovetiti se sa njim značilo bi da ništa nije postignuto i da se nikuda ne ide; uz to, mašine za rušenje, ubilačko oružje i rušilačko oruđe nije u njihovim, već u tuđim rukama)…

Istina bi mogla biti i ono što se odnosi na poštovanje neistomišljenika, poboljšanje „komunikacije sa javnošću“, „transparentnost“, „odgovornost“, „spremnost da se čuje i sasluša“… No, istina često nije ono što bismo mi voleli da je istina, već što istina jeste. Dovoljno je, primera radi, ukratko se osvrnuti na “NIS, sagu o gorivu“ da se iznad rečene „odgovornosti“ nadvije senka sumnje, ili istu senku opaziti iznad „spremnosti da se čuje i sasluša“ ukoliko se uzmu u obzir protesti koji traju, svakodnevno, već čitavu godinu upravo zato što neko prenebregava „da čuje“ stotine hiljada glasova koji zahtevaju istinu o pogibiji u Novom Sadu, ili ne želi da „čuje i sasluša“ iste te stotine hiljada koje dovikuju da naša Skupština nema legitimitet jer u njoj ne postoji nijedan predstavnik studenata i građana koji protestuju.

NJihovi glasovi zaslužuju barem jednog predstavnika onamo, a ako on nije onamo, onda Skupština nije odraz volje svih građana ove zemlje i samim tim nema legitimitet… Kako god, reklo bi se da je godinu dana dovoljno vremena da bi se bilo ko od nas prisetio šta je „u subotu“ (a da nije reč o utakmici), te da onaj ko ispoljava spremnost da „čuje i sluša“ dočuje i dosluša onolike glasove. Ukoliko neko polazi od pretpostavke da će se ta huka istopiti ili se, u jednom trenutku, poistovetiti sa njim, verovatno je u zabludi. Ili nije. Neka proceni sam. Od kada je sveta i veka, pravilnim procenama upravo u takvim situacijama dokazivalo se da li je neko stasao da dospe ili je tek slučajem dospeo u Samarkand…

Podsetiću još samo na to – i završiti ovaj tekst – da (s pravom) u Samarkand ne dospevaju ni oni koji su spremni da nešto postignu po svaku cenu, oni spremni na najbezočnije niskosti, pa i na to da dojavljuju o tobožnjim eksplozivnim napravama u vozovima, čime uzbunjuju i plaše nedužni svet ne bi li ga sprečili da putuje kamo je namerio, ili zaustavljaju kolone pešaka, vozila, motora istih onih putnika namernika.

S pravom u Samarkand ne dospevaju ni oni koji se – pomislivši da je priča sa lažnim dojavama o vozovima već otrcana i nedovoljna – odlučuju na to da istoj, primera radi, pridodaju sličnu dojavu koja se odnosi na sajmove knjiga da bi, pripoveda se, svojim beskrupuloznim maštarijima, prizivali slike na kojima jednim sićušnim pokretom muholovke “ubijaju najmanje dve muve“, tj. lažnom dojavom dodatno skreću pažnju sa jednog skupa, i, ujedno, ostvaruju naum da zastorom prekriju protest bitnih izdavača (koji bojkotuju sajamsku upravu) i prazninu koja ostaje za preostalim bitnim izdavačima pošto će se i ovi, 1. novembra (u subotu kada nije utakmica), listom pridružiti odavanju pošte stradalima.

Ali pripovedanje valja ostaviti pripovedačima… Oni manje daroviti ionako nikada ne dospevaju u Samarkand… Da, Samarkand je, u stvari, mitski grad. I verovatno se jednostavno ne dospeva onamo – zasluženi odlazak u Samrkand se, izgleda, stiče istinskim stasavanjem!

Stotine hiljada građana ove zemlje nada se da je moguće, da bismo mogli postati drugačiji, da je došao trenutak da postanemo drugačiji. I zbog toga su se, predvođeni studentima, mladošću, građani uputili u Novi Sad. Da bi onamo odali poštu stradalima na Železničkoj stanici i pamtili, da bi, u tišini – priklonjeni sećanju na postradale i tuzi njihovih porodica – ćutke, tihujući, pokazali da nisu zaboravili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.