Slobodan Samardžić Foto: Medija centar

I pošto je to postalo hit leta ma šta pojedinci o njemu mislili, hteli – ne hteli moramo ga uvažiti kao medijski fenomen, kao što je, recimo, priča o neidentifikovanim letećim objektima (NLO). Ne znamo o tome ništa; neki veruju da postoje, neki da ne postoje, ali se o tome priča posle njihove navodne pojave. Tako je navodni prethodni dogovor Vučića i Tačija o razgraničenju Srba i Albanaca na srpskoj teritoriji postala javnomnjenjska tema.

Hoću da kažem da u priči o razgraničenju nema nikakve političke ozbiljnosti, ali su baš zato njene moguće posledice užasne, kao što je slučaj sa posledicama svih aktivnosti vlasti od 2013. nadalje. U krajnjoj liniji, srpska javnost se sa delovanjem vlasti povodom Kosova i Metohije upoznaje isključivo na osnovu posledica, a ne na osnovu planova, platformi, skupštinskih i javnih rasprava i izveštaja vlasti o urađenom poslu. Evo, posle godine tzv. društvenog dijaloga, koji je navodno pokrenut radi konsultacija sa nosiocima stručnih i javnih mišljenja, Vučić je umesto obećanog političkog izveštaja izašao sa „razgraničenjem“, koje tokom dijaloga nije ni pomenuto.

I taj poslednji, za sada, hit govori o proizvoljnosti i improvizatorskom karakteru te politike. Da li se može zamisliti da Vučić sa ekipom poznavalaca različitih aspekata ovakvog poduhvata najpre napravi radni projekat koji polazi od ključnih kriterijuma, pravnih i materijalnih činjenica, vremenski kraćih i dužih uslova, spoljnog političkog okruženja i analize mogućih posledica. Tako nešto niko ne može da zamisli. Svi su naučili da on nastupa instinktom za svoj politički interes i nezaježljivom potrebom za vlašću i slavom. On stoga stalno i samo reaguje na političke nadražaje koji dolaze od njemu referentnog Zapada i njih preoblikuje u zapovesti za domaće podanike držeći u svojoj ruci i nož i pogaču.

U panici da neće dobiti ništa čime bi mogao da manipuliše domaćom javnošću posle potpisivanja pravnog akta o priznanju nezavisnosti Kosova, Vučić je instinktivno došao do ideje o razgraničenju. U toj ideji ima nečeg tačnog što je on osetio, a to je utisak u javnosti Srbije da sa Albancima više nema zajedničkog života. Taj utisak, kao i svaki, ima neku činjeničku podlogu, u najmanju ruku teško iskustvo u poslednje dve decenije. To iskustvo je od 2008. godine bilo zvanično pohranjivano defetističkom politikom vlasti u Srbiji, koja je neko vreme raspolagala mamcem našeg članstva u EU.

Kada je ovaj mamac poslednjih godina izgubio i poslednjeg kandidata, zvanična politika prešla je na najgoru manipulaciju strahom. Nedeljama pre Vučićevog promovisanja najzad pronađenog rešenja, iz redova vlasti i njima podređenih analitičkih i tink-tenk kuhinja širene su projekcije o odumiranju srpske i širenju albanske nacije u narednim decenijama, o iseljavanju preostalih Srba iz pokrajine i slično. Najzad, u fabrikovanoj priči o razgraničenju ubačena je i ideja o tzv. Preševskoj dolini kao važećoj karti u konkretnim pregovorima. Znači, više se ne radi ni o Kosovu nego o ostatku Srbije kao delu „rešenja“, za šta bi se, navodno, dobile opštine na severu. Reč je naravno o spekulacijama, ali ne spontanim nego proračunato puštenim u etar, kako bi se stvorila atmosfera poslednje šanse za opstanak Srbije i Srba.

Da bi sve ovo delovalo ubedljivije, puštena je u opticaj još jedna magla, navodni rast saglasnosti velikih zapadnih igrača za ovaj scenario. On, naravno, još nije napisan, i pitanje je da li će uopšte i biti, ali se domaćoj javnosti napadno serviraju dobre vibracije takvih političkih veličina kao što su DŽ. Bolton, J. Han, A. Mogerini i slični, koji treba da ostave utisak o dobro odabranoj ideji. Najsmešniji stav sa zapadne strane, koji treba da unese ozbiljnost u ovu igru, jeste upozorenje da bi razgraničenje načelno moglo da se izvede samo pod uslovom da to bude „poseban slučaj“. Naša izreka kaže da se samo budala dva puta spopliće o isti kamen i ona važi i za zapadnu politiku. Naime, ova teza – o Kosovu kao slučaju sui generis – bila je demantovana svega nekoliko meseci posle brojnog priznanja Kosova od strane zapadnih zemalja, kada su se Abhazija i Južna Osetija otcepile od Gruzije. Kasnije se „slučaj“ desio još nekoliko puta, ali zapadni političari još nisu izvukli zaključak u pogledu Kosova. Sada, kada pomažu Vučiću u njegovim neprilikama da Srbe ubedi u ispravnost svoje politike, ponavljaju da bi eventualno „razgraničenje“ moralo takođe da bude sui generis. Čvrsto sam uveren da su ostali ubedljivi.

Najzad, kada je u domaće mnjenje pala reč „razgraničenje“, mora se reći i nešto pozitivno. Svaki plan o mirnom rešenju pitanja Kosova i Metohije mora u sebi da sadrži viziju bar mirnog uporednog života Srba i Albanaca u pokrajini. To deluje kao iluzija i nestrpljivi i samoživi političari radije operišu presecanjem tog čvora nego njegovim drešenjem. Na stranu ovi delujući koji, opijeni sopstvenim ambicijama, ciljaju mačem s one strane čvora. Jasno mi je da ako se sledi logika brzog rešenja, koju navodno nameću okolnosti, svaki racionalan odgovor deluje nerealno. Kaže se, realnost određuju gospodari realnosti, a ne racionalan pristup. Ali, upravo zbog takvog, navodno realističkog pristupa, kosmetski problem traje gotovo vek i po i teško je pretpostaviti da će takvom naopakom logikom on bilo kada biti rešen. Ne, biće samo odložen do nastanka drugačije realnosti.

Koegzistencija Srba i Albanaca u pokrajini na duži rok, a onda možda i trajno, moguća je samo ako se obezbedi dvostruka suštinska autonomija: autonomija pokrajine u Srbiji i autonomija Srba u pokrajini. U takvom sistemskom rešenju Srbi i Albanci u pokrajini mogli bi biti razdvojeni, a po sopstvenim potrebama i povezani. I jedni i drugi uživali bi svoje unutrašnje samoopredeljenje, na šta imaju puno pravo po svim dobrim međunarodnim, posebno evropskim, primerima, po svim načelima i normama međunarodnog prava i po važećem Ustavu Srbije. On sam otvorio je mogućnost posebnog statusa pokrajine u vidu suštinske autonomije (čl. 182), ali je ostavio da se konkretno rešenje nađe u fer pregovorima.

Ako ovaj pristup, prikazan krajnje ovlaš, nije imao sreće u pregovorima 2006-2007, ne znači da je on nerealan. Znači samo da ga može sprovesti neka ozbiljna vlada, koja će imati u vidu istorijski značaj ovog pitanja, a ne samo fascinaciju sopstvenom slavom. A kada je reč o međunarodnom posredniku, danas su prilike mnogo povoljnije za njegovu poštenu ulogu nego što je to bilo pre više od jedne decenije. Prateći ovaj trend u svetskoj politici, sa srpske strane potrebni su samo upornost i strpljenje za bolje međunarodne uslove, što se kolokvijalno naziva zamrznut konflikt.

Samo tako rešenje za Kosovo i Metohiju može postati melodija za sva vremena, a ne samo komični hit meseca.

Autor je profesor univerziteta i predsednik Državotvornog pokreta Srbije