Borka Pavićević U Domu kulture Studentski grad prvo je otvorena izložba studentske štampe iz 68, godine – na staklenim izlozima Doma „Student“, „Susret“ i „Vidici“. Zatim smo ušli u dvoranu gde je govorio profesor Dragoljub Mićunović. Nemoguće je ne prisetiti se kada je i kako u četdesetogodišnjoj istoriji, od 68.
Borka Pavićević U Domu kulture Studentski grad prvo je otvorena izložba studentske štampe iz 68, godine – na staklenim izlozima Doma „Student“, „Susret“ i „Vidici“. Zatim smo ušli u dvoranu gde je govorio profesor Dragoljub Mićunović. Nemoguće je ne prisetiti se kada je i kako u četdesetogodišnjoj istoriji, od 68. godine do danas, za mikrofonom bio i jeste profesor Mićunović. Mladi Mućun iz Kapetan Mišinog zdanaja 68, Mićun na Česmi na Terazijama 91, Mićun na Sudu pravde u Hagu, svedok koji brani Srbiju postojanjem i istorijatom antiratnog pokreta u Srbiji, Mićun na kongresu Demokratske partije pre četiri godine zajedno s evropskim socijaldemokratama koji izražavaju svoju solidarnost i zavet Zoranu Đinđiću da će podržati demokrate sa Borisom Tadićem u njihovoj borbi protiv radikala i desnice. Prevod nije bio precizan, te sam tada mislila, jer je jezik sve, da ta poruka, poruka o izboru između socijaldemokratije i nacionalsocijalizma, nije ni najbolje plasirana niti je dobro shvaćena, a da jeste ključna, jeste svakako. Sa stanovišta današnjice, pa i budućnosti, ključna.
U to me je uverio i tadašnji razgovor sa još jednim od vodećih ljudi 68. godine, profesorkom Zagom Pešić Golubović, mudrom i tad i sad.
Naime, u čitavoj javnoj pažnji koja se posvećuje revolucionarnim događajima 68. godine postoji određeni nadomestak za neobeležavanje, ili za nesvest, ili za besvest u povodu nedavne šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, ali postoji i priziv ideja o socijalnoj pravdi, ili socijalnoj državi, ideja koje su se u međuvremenu zaturile jer su sa jedne strane eksperti, a sa druge popovi, krenuli u obrazovanje naroda pomoću liberalne ekonomije, združene sa duhovnošću, sabornošću, slavljem i svetosavljem, dakle za demokratijom privatizacije, tranzicije, te nacionalizma i nacije.
Istovremeno, povodom četrdesetogodišnjice 68. u upotrebu se vratio govor o revoluciji, revolucionarnim događajima. Od martovskih demonstracija 91, do 5. oktobra 2000, demonstracije su nazivane protestima, 5. oktobar je u svojim ranim časovima ponovo vratio „revoluciju“, a onda su iskazi o pravoj prirodi petooktobarskih „događaja“ počinjali da određuju pojedinačne, grupne i partijske jezike, to jest, suštinske interpretacije petooktobarskih zbivanja, to jest politički život.
Jedan dobar deo ljudi koje svakodnevno srećem, a to već duže vremena, kada rezimira skoru prošlost, kaže to ovako: „Džabe smo šetali“, kažu „Kolike sam samo cipela iscepala, iscepao šetajući, i šta sada“. Odmah zatim javlja se razočaranje, kao neki legitimni politički pojam.
I dok slušam Mićuna, čujem kako neki omladinci dovikuju da je nekada bilo bolje, pre šezdeset i osme godine i u vreme Tita. Ne znam koliko se ovi glasovi daju uzimati za ozbiljno, koliko su autentični, i da li dolaze sleva, ili zdesna, s obzirom na mesto odvijanja radnje, Studentski grad sa jedne strane, a u studentskom gradu Kapela koju je otvorio i osveštao Amfilohije Radović, pa mi je teško prodreti od sekularizma 68, do današnje postmoderne situacije, ali u svakom slučaju mislim kako li to sada profesor Mićunović rezimira četrdesetodišnju istoriju. Dok to činim i ja, slušajući ga.
Jer je ovde toliko borbe za vlast nad istorijom, a toliko malo njenog pravog razumevanja.
Mnogi su zaista šetali.
Pa onda pročitam uvek preciznog Velimira Ilića koji konstatuje da ide u opoziciju, sve objašnjavajući ko je sa kim, pa tu je ovaj, pa onaj, pa međunarodna zajednica, a to su bili prijatelji, pa su ga ostavili, pa je sve kao kod Nušića – „pala vlada“, te mislim da smo mi zapravo tu gde jesmo zato što je izostala suštinska samorefleksija u čitavom onom sloju koji nazivamo političkim elitama.
A srazmerno tome i stvarni dugoročni istorijski interes.
Mnogi su zaista šetali.
Zato nam se ideja socijalne države javlja u ovom tako ishitrenom času, pod prinudom upravo onih snaga koje su je najviše krivotvorile, i ponovo preuzele, jer je prostor bio ispražnjen, napušten upravo od demokratskih snaga.
I zato je reciklaža tako groteskna, površna i nostalgična, tako kičerska i, opet, tako daleka od stvarnih društvenih procesa. I tako bolna, ironija ne pomaže. A onda je u Domu kulture Studentski grad nastupio Horkestar, i ispevao „rukovet“ radnih pesama „U divljaka luk i strela“, pa dalje, dalje do pesme „Nazad“ koju ću vam sa radošću te večeri citirati
Daju nam znak
Nazad u kvar
Za davnu stvar
Nazad u mulj,
Potop i ulj
Nazad u boj
Za narod svoj
Nazad u jad
Selo i grad
i star i mlad
Unazad sad.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
