Ruska priča u nastavcima 1

On je poslužio samo kao povod da se pod plaštom odbrane nacionalnog identiteta i vere destabilizuje pre svega Crna Gora, ali i uznemire duhovi pred izbore u Srbiji.

U pomenutom Zakonu nigde se ne pominje da će neki pravoslavni hram biti prenamenjen ili pretvoren u hram neke druge vere. Za svakog hrišćanina i pravoslavca Cetinjski manastir ili Ostrog ostaće pravoslavni hramovi, otvoreni za sve vernike.

Dakle, pitanje je jedino i samo imovinsko pravno. Dovodi se u pitanje vlasništvo nad raznim hotelima, zemljištem, poslovnim prostorom koji pripada SPC. Da ne bih bio kao svi lideri i vlasti i opozicije, koji se u sve razumeju, od kanonskih do imovinsko pravnih odnosa, pošto nisam stručnjak opšte prakse, prepustio bih Sudu da rešava imovinsko pravna pitanja, kako je to već običaj u modernom svetu.

Uostalom, postavlja se pitanje, kako toliki vernici ne reaguju kada svakodnevno izvršitelji izbacuju sirotinju na ulicu, tada se okupi jedva par desetina ljudi. Kako nisu digli glas protiv Zakona o izvršiteljima, već su se okupili da brane najbogatije udruženje građana čije se bogatstvo meri milijardama evra i milionima kvadrata.

Već smo gledali, i to ne tako davno, kako su u ime nacionalnog interesa ispražnjene državne kase, opljačkana društvena imovina, vođeni ratovi i počinjeni teški zločini. Koja se sve hulja nije klela u nacionalni interes, pozivajući na barikade, litije i molebane, debelo naplaćujući, u krvi i novcu, pozivanje na odricanje u ime nacionalnog interesa!

Ovo dizanje tenzija u ime odbrane nacionalnog identiteta koje moćne elite i ruske obaveštajne službe preko Srpske pravoslavne crkve dobacuju zaslepljenoj sirotinji kao oglodane kosti da se od njih zasite nisu nikakva novost. To je samo još jedan nastavak, još jedno poglavlje ruske priče koja traje još od 2006. godine, odnosno od sticanja nezavisnosti Crne Gore.

Događaji iz 2016. godine jasno pokazuju da Rusija nikada nije suštinski prihvatila suverenitet i odlučnost Crne Gore da pristupi NATO savezu i ubrza proces pridruživanja Evropskoj uniji. Rusija godinama deluje iz Srbije preko svojih „srpskih patriota“ ruskog opredeljenja, a koji su sedeli i u kabinetu predsednika Tadića, te preko SPC konstantno radi na tome da destabilizuje i Crnu Goru i region.

Prvo su na izborima 2008. godine gurnuli DS-u u zagrljaj izvor svakojakog zla još iz 90-ih, večiti proruski SPS, a onda i u samu stranku ruske lobiste koji su uništili građanski deo DS-a, a na kraju i čitavu stranku.

Istovremeno se dešavalo i rusko otimanje NIS-a preko koga se i danas finansira ruska meka moć (soft power) u Srbiji i regionu. Ubrzo nakon toga Tadićev savetnik za dijasporu Mlađan Đorđević, (inače Đilasov kum i idejni tvorac Saveza za Srbiju), užurbano priprema Strategiju o odnosima sa Srbima u regionu koju je Vlada usvojila 2010. godine, a koja je svojim velikosrpskim stavovima izazvala buru negodovanja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.

U tom periodu zvanična Podgorica i premijer Milo Đukanović više su puta opominjali zvanični Beograd da se Mlađan Đorđević meša u unutrašnja pitanja Crne Gore, da pomaže opoziciju i finansira kampanju kako bi se se građani na popisu izjašnjavali kao Srbi.

Paralelno teku i pregovori oko formiranja Ruskog humanitarnog centra u Nišu koji je zvanično i otvoren 2011. godine, a od tada do danas traju i pritisci da se humanitarcima dodeli diplomatski status. Godinu dana kasnije otvoren je i Ruski institut za strateška ispitivanja čiji je direktor bivši šef ruske obaveštajne službe Leonid Rešetnjikov. U prilog povezanosti ruskih službi i SPC govori i činjenica da je patrijarh Irinej Rešetnjikovu dodelilo orden svetog cara Konstantina.

Dešavanja u Crnoj Gori su jedna vrsta pokazne vežbe šta može da se desi onome ko u Srbiji pokuša da reši pitanje Kosova mimo SPC i njenih interesa.

Događaji u Crnoj Gori su još jednom pokazali da najveći deo i vlasti i opozicije identično razmišlja oko ključnih pitanja Srbije: oko Kosova, odnosa prema Rusiji i Evropi, pravima manjina… Tako među potpisnicima apela oko spornog Zakona mogu se naći lideri opozicije, ministri iz Vlade Srbije, i vodeći ljudi SPC. Svi oni su na istom zadatku uništavanja sekularne države koja je temelj moderne civilizacije, zaustavljanja evropskog puta i vraćanja Srbije u srednji vek.

Zanimljivo je da se u vezi sa ovim dešavanjima ni na jednoj televiziji nije moglo čuti drugačije mišljenje osim nacionalne ostrašćenosti. Ovog puta „lažna opozicija“ nije pozvana da iznese svoje stavove, koji su suprotni stavovima i „prave opozicije“ i vlasti koji su kao i mnogo puta do sada ujedinjeni u velikosrpskoj histeriji.

Od 90-ih se ne pamti takva vrsta agresije: od otvorenog pozivanja Boška Obradovića na ukidanje državnosti Crne Gore, preko poziva na linč ambasadora Crne Gore u Beogradu od strane Čedomira Antića, funkcionera Narodne stranke, i nebuloza ministra spoljnih poslova Dačića o ukidanju državljanstva svim Crnogorcima koji se ne izjasne po pitanju spornog Zakona, pa do poređenja Mila Đukanovića sa Antom Pavelićem od strane Sergeja Trifunovića, lidera Pokreta slobodnih građana.

Ostaje gorak ukus i poražavajuća činjenica kako nekim ljudima, koje javnost percipira kao tolerantne, umerene u svojim političkim stavovima, obrazovane, treba tako malo pa da ih osvoji mržnja i da se pretvore u one koji prete, koji napadaju, šire agresiju…

Autor je producent i član Nadzornog odbora za praćenje izbora 2020.