Foto: FreeImages / Cierpki

Za koje to zasluge? Nema takvih zasluga u prošlosti koje bi opravdale dodeljivanje tako visokog ordena. Ali u budućnosti – ima. Da bi se ova tvrdnja objasnila, moraju se prvo shvatiti dve stvari. Prvo. Vučić je od SAD dobio dva zadatka. Drugi, dugoročniji, jeste da uvede Srbiju u NATO pakt (to ne može biti brzo iz svima jasnih razloga).

Prvi, kratkoročniji, jeste da potvrdi otcepljenje Kosova i Metohije, tj. da obavi razgraničenje tako da čitavo Kosovo ili njegov veći deo pripadne Albancima (to se može obaviti već tokom ove, 2019. godine). Ovo shvataju već mnogi, ali drugo što želim da kažem – ili niko, ili vrlo malobrojni. Naime, Rusija i Amerika nisu neprijatelji. Oni su upravo saveznici (od Američkog građanskog rata, kada je carska Rusija pomogla Sever), i partneri u ratnim igrama od Korejskog rata, tj. stalno su tobože u poluratnom ili ratnom stanju – ali uvek tako da ratuju preko drugih. (Kao što znamo, bio je red i na Srbiju, Hrvatsku, Bosnu…, sad je red na Ukrajinu, što samo dodatno dokazuje da su SAD onaj jači partner – u suprotnom bi se ratovalo u Srednjoj Americi.) Nikada nije bilo prave opasnosti od izbijanja nuklearnog sukoba između Rusije i Amerike, čak ni u jeku „Kubanske krize“. A već priče o tome kako je moglo slučajno ili greškom (jato gusaka letelo prema obali SAD pa se Amerikancima učinilo da su to ruske balističke rakete) doći do izbijanja takvog rata – krajnje su naivne.

Dakle, kada Srbija prizna Kosovo, očigledno će (tek) tada moći da prizna i „suverenitet“ Rusije nad Krimom i Istočnom Ukrajinom. Tada će i ostale države Evrope i sveta koje ne priznaju ni jedno ni drugo – moći da priznaju i priznati i jedno i drugo. I SAD i Rusija zadovoljne, Evropska unija u raspadu (što i jeste krajnji ili „pretkrajnji“ cilj Vašingtona i Moskve), Srbija i Ukrajina dobijaju, u „najboljem“ slučaju, članstvo u NATO paktu – i to verovatno nakon dodatnih krvavih sukoba i u Srbiji i Ukrajini.

Rešenje za Srbiju – manje loše od dva loša rešenja – jeste da nikad ne prizna pravo Albancima da odvoje deo njene teritorije. Kosovo jeste iskonska, istorijska srpska zemlja (slično kao što je i Krim deo Rusije – ali Kijevske Rusije!), a ako i ne upravo „srpska“, onda svakako slovenska. Naime, ako je i tačno da su se Srbi doselili u 6. veku na Balkan – doselili su se na tle gde su oduvek živeli Sloveni (Tračani-Traci-Raci-Rasi; Iliri, Panonci, Slavonci, Reti tj. Slovenci, jer „reton“ na grčkom znači upravo „reč“). Čak i taj „Balkan“, odnosno „Helensko/Helmsko“ poluostrvo je dobio ime od (staro)slovenske reči hl?m? – srp. hum, ruski holm, tj. breg, brdo. „Helensko“ je preinačeno „hlmsko/hlemsko/helmsko/humsko/holmsko“ tj. „Brdovito poluostrvo“.

A ono što je, navodno, srpski patrijarh Pavle izjavio „čije su ovce, njegov je i pašnjak“ – to ne može biti tačno. Čije su ovce, njegova može (a ne mora) biti samo trava na pašnjaku. Pašnjak je zemlja, zemlja ostaje, ovce dolaze i odlaze.

Autor je prevodilac i pisac

Povezani tekstovi