foto (BETAPHOTO/IRFAN LIČINA)Kada sam pre dvadeset godina odlazio na studije u Kragujevac nas iz Novog Pazara bilo je svega nekoliko. Na fakultetu sam iz te grupe bio jedini, pa su me profesori i kolege lako upamtili – zbog imena. Tada su još bili sveži narativi devedesetih – nacionalizam, mržnja, otklon prema drugom i drugačijem bili su deo svakodnevice.
Pripadam generaciji koja je početkom dvehiljaditih, odlazeći u Beograd s društvom, po savetu roditelja iz bezbednosnih razloga na kratko preuzimala većinski identitet i drugo ime: Aleksandar, Jovan, Luka, Marko ili Saša. Naša „egzotična“ imena mogla su, možda, da „zaparaju uši“ nekom slučajnom prolazniku, navijaču ili pripadniku ekstremnih grupa – koji su, u glavama naših roditelja, samo čekali nas, negde između Kneza Mihaila, Zelenog venca i Trga Republike. Bilo je nelagodno izgovoriti naglas: Ahmed, Mirsad, Demir, Muhamed ili Jusuf. Zbog medijskog i političkog nasleđa 90-tih naša imena označavala su neku daleku, seljačku, „balijsku“ provinciju; iz njih je govorio Džafer koji nosi džak – kako je dugo godina u bukvaru stajalo objašnjenje dvadeset i devetog slova azbuke. Ovakav odnos nije bio pitanje naše svesti o sopstvenom identitetu, već odgovor na politiku kontinuiteta koja je devedesetih gutala generacije, živote i ljude.
Dolazimo do pojave kojoj danas svedočimo – generacijske promene. Događaj održan u Novom Pazaru pod nazivom „Sloboda vlada čaršijom“ još jednom potvrđuje proces koji predvode nove generacije – neopterećene balastom s kraja dvadesetog veka, procesima suočavanja s prošlošću i drugim tegobnim fazama kroz koje smo, kao društvo, svakodnevno prolazili. Na ulicama Beograda i Novog Pazara više ne marširaju sakriveni identiteti, već uzdignute zastave i jasno izgovorena imena. Studenti koje sam gledao prošle nedelje nisu nosili teret tuđeg imena – nosili su svoje, s ponosom. Ispod jedne zastave Sandžaka bila je devojka sa hidžabom, ogrnuta zastavom Srbije ili student sa šajkačom koji nosi barjak zastave sandžačkih Bošnjaka. Više nego ikad živa je rečenica koju često izgovaramo: drugu državu od Srbije nemamo.
Slike koje su tog dana obišle region bile su sve samo ne uobičajene: eksplozija emocija, mladalačka pobunjenost, erotičnost slobode, odbijanje da se pristane na autoritarnost, društvenu nepravdu i manipulaciju. Nova generacija uspela je da poveže grad sa mladima iz cele Srbije – simbolički i fizički. Tog subotnjeg dana, Novi Pazar je bio više od grada – bio je prostor susreta, zajedništva i oslobođenja. Vladala je atmosfera koja se ne može precizno opisati – energija koja puni srce, suzi oči i izaziva ono retko, dragoceno emotivno topljenje. Bio je to svojevrsni rejv dostojanstva – ritam otpora i slobode, kakav se u ovom gradu nikada ranije nije osetio. Ipak, lokalni novinari koji su dan proveli na ulicama beleže i jednu važnu stvar: iako je bilo mnogo gostiju iz drugih gradova, broj građana Novog Pazara koji su prisustvovali – bio je skroman. Taj odnos između „domaćih“ i „gostiju“ ostaje otvoreno pitanje za analizu. Lokalni političari – kao po dogovoru – nisu se mešali. Vladajuća SDP se potrudila da sve „prođe kako treba“, u saradnji s policijom i daleko od reflektora. SPP je ćutala, kao da se sve to dešava u nekom drugom gradu, dok je SDA Sandžaka u protestima prepoznala priliku za finu političku gimnastiku – uzdržano, ali dovoljno da se računa.
Zahvaljujući tome što je Državni univerzitet ušao u blokadu, Novi Pazar se našao na mapi studentske blokadne ture po Srbiji. Bez tog učešća, ova studentska priča teško da bi stigla do jugozapadnog dela zemlje. Javnost u Srbiji tako je imala priliku da se upozna ne samo sa problemom univerziteta, već i sa marljivim, vrednim i artikulisanim studentima. Barijere se ruše već više od dve decenije, ali su svoj vrhunac doživele protekle sedmice – kroz javnu manifestaciju poštovanja kakva je donedavno bila nezamisliva. Mladost je buntovna i pobunjena, tako da ova generacija ne pristaje na ideološke okvire, etiketiranje – naprotiv brani univerzalne vrednosti bez straha.
Događaj je obeležila i intervencija policije na raskrsnici pri ulazu u naselje Šestovo, nakon što su studenti pokušali da zaustave autobuse koje je, prema dostupnim informacijama, organizovala lokalna ispostava SNS-a za odlazak na miting u Beograd. NJihova namera bila je jasna – izraziti otpor stranačkoj mobilizaciji – ali način na koji je to izvedeno otvorio je brojna pitanja. Blokada saobraćaja i direktna konfrontacija u lokalnom kontekstu kakav je Novi Pazar nose sa sobom rizike koji lako mogu izmaći kontroli. Policija je reagovala brzo i odlučno. Veći incidenti su izbegnuti, ali ostaje utisak da je situacija mogla biti rešena uz više promišljenosti i manje napetosti – sa jedne i druge strane. Iako ovakav stav danas nije popularan i često nailazi na oštre kritike, smatram važnim da se istakne profesionalan pristup načelnika Policijske uprave u Novom Pazaru, koji je dao doprinos smirivanju tenzija i očuvanju bezbednosti svih učesnika.
Studenti se jasno ograđuju od političkih partija, opozicije i kolektiva poput ProGlasa, koji ima prepoznatljiv opozicioni ton.
Njihova pobuna i kredibilitet koji su stekli u javnosti dovoljno su snažni da kroz političku artikulaciju doprinesu dekontaminaciji opozicionog prostora i formiranju novog političkog aktera – onog koji će imati kapacitet da parira aktuelnom režimu. Zato je studentska pobuna remetilački faktor u binarnoj logici vlast-opozicija. Studenti žele promenu sistema; opozicija dolazak na vlast; a režim – status kvo. Rezultati petomesečnih blokada, probuđeni entuzijazam i političko osvešćivanje mladih čine temelj za preoblikovanje društvenog sistema i transformaciju studentskog bunta u političku snagu. To je logičan, možda i jedini put – „novo organizovanje“ pošto je ono staro doživelo potpuni krah nakon trinaest godina ponavljanja neuspeha.
Protest od 15. marta u Beogradu bio je jedna od ključnih prekretnica – zbog masovnosti, dostojanstvenosti i autentičnosti. Bio je izraz ogromnog akumuliranog nezadovoljstva, čini se da je režim uspeo da amortizuje njegovu snagu kroz različite taktike, uključujući i kontramiting, ali ovi napori nisu bili dovoljno efikasni. Upornost studenata ukazuje na duboko nezadovoljstvo i ozbiljan izazov za aktuelnu vlast. Imajmo pred očima poznati scenario viđenom u svim ranijim protestima poslednjih godina: veliki protesti, ogromna euforija, i – neminovno razočaranje. To je trougao nedovršene promene. Ako studenti razviju dugoročnu strategiju i svoju energiju usmere ka institucionalnom pritisku – pre svega kroz izbore kao najjače oružje građanske moći – imaće realnu šansu da ostave trajan trag.
Javni prostor sve je više inficiran jakobinskom pravovernošću kojom je obeležena studentska blokada – i koja, umesto da bude pokretačka snaga, sve češće deluje kao kočnica pobune. Insistiranje na bezuslovnoj ispravnosti svakog gesta i narativnom jedinstvu dodatno paralizuje javni govor: kritičko preispitivanje postaje gotovo zabranjeno. Živimo u svojevrsnoj diktaturi mišljenja, gde se svaka racionalna nijansa tumači kao defetizam ili izdaja „pravih vrednosti“.
Upravo bi politička artikulacija studentske pobune mogla otvoriti prostor za šire saveze – ohrabriti ćutologe, pokrenuti neodlučne i stvoriti talas solidarnosti koji bi prevazišao granice univerzitetskih aula. Bez toga, energija protesta ostaje zatvorena u okvir moralnog gesta – snažnog, ali u suštini ograničenog u dometu. Studentski protesti nisu samo izraz generacijskog bunta – oni su simptom dublje pukotine u društvenom dogovoru. Bez tog dogovora, zajedničkog jezika ciljeva, vrednosti i prostora za razlike – nijedna pobuna ne može trajati. Vrlo lako ono što izgleda kao uspeh može prerasti u neuspeh.
A neuspeh kolektivne nade – uvek najviše boli.
Autor je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
