Slom režima terora za samo 24 sata i pogubljenje bračnog para Čaušesku

Omladina je bacala molotovljeve koktele na borna kola a sutradan su brojne vatrogasne cisterne i blindirana vozila štrčala sa dna Begeja. (Usred tih događaja Nikolae Čaušesku je sa suprugom Elenom otputovao u službenu posetu Iranu koju nije hteo da otkaže ne želeći da time pokaže da se nešto opasno po njegovu vlast dešava.)

Dramatičan izveštaj o višednevnim borbama u Temišvaru završava se opisom nezapamćenog terora policije i vojske dovedene iz najdublje rumunske zabiti kako ne bi imali solidarnosti sa domaćim stanovništvom; policija je tokom demonstracija ubijala rafalnom paljbom čak i decu od 12 do 14 godina; navodno ona obilazi kuće učesnika demonstracija koje je identifikovala i ubija ih pred ukućanima; broj mrtvih prelazi dve hiljade.

Nezadovoljstvo se širi i na druge gradove ali je razmere teško odrediti – piše Atanacković.

Dok je Nikolae Čaušesku boravio u poseti zvaničnicima u Teheranu, neprestano je zasedao Ratni štab kojim je predsedavao njegov brat general Ilie Čaušesku.

Vojska Rumunije je bila stavljena u pripravnost, a trupe su koncentrisane prema granici sa Mađarskom odakle se navodno očekivao napad. Međutim, prema informacijama mađarske ambasade u Bukureštu, date Denkovu, jake snage koncentrisane su i duž granice prema Jugoslaviji. (Naravno, sve ovo je bilo samo izgovor za podizanje tenzije i dodatnog dramatizovanje situacije.)

Nikolae Čaušesku se 20. decembra kasno popodne vratio iz dvodnevne posete Iranu i iste večeri se putem televizije obratio naciji optuživši strani faktor da stoji iza nereda u Rumuniji.

Po njegovoj želji za sutradan u podne bio je zakazan veličanstveni miting u centru Bukurešta kao podrška njemu i njegovoj politici.

Trebalo je da to bude još jedan od režiranih „spontanih“ okupljanja naroda koji odaje priznanje i iskazuje ljubav prema tvorcu zlatnog doba Rumunije.

Međutim, stvari su krenuli za sve u zemlji a naročito u svetu, potpuno neverovatnim tokom.

U filmskoj trilerskoj završnici u roku od samo 24 časa srušio se režim terora  koji je delovao nesmenjiv.

„Miting podrške politici Čaušeskua sazvan na izričito traženje N. Č. Za danas u 12 časova, preobrazio se, samo za par minuta nakon početka njegovog govora, u antirežimski protest i oštru osudu politike N. Č. Već kod druge-treće rečenice prolomilo se uzvikivanje – dole Čaušesku, dole diktator, dole savremena Gvozdena garda, nismo mi huligani, niti fašisti, mi smo narod i slično… Osnovne političke parole bile su: hoćemo reformu, ali najpre da Čaušesku podnese ostavku. Zatim su se čuli uzvici: – ti si nas danas okupio, pa želimo da ti kažemo istinu i sve šta mislimo o tebi. Iza ovih reči miting je prekinut, nakon čega je N. Č. još jednom pokušao da govori, ali su zvižduci negodovanja i protesta bili sve jači tako da je N. Č. bio prisiljen da napusti miting.“

Ovako počinje depeša Ambasade SFRJ pod naznakom „VRLO HITNO“ datirana sa 21. decembar 1989. godine.

U prethodnom citatu mora se prokomentarisati za manje upućene da je „Gvozdena garda“ bila rumunska fašistička organizacija koja je delovala u međuratnom i ratnom periodu, iskazujući krajnji rumunski nacionalizam a ideološki se  vezujući za sile Osovine.

Takođe, mora se ispraviti činjenična greška u ovom izveštaju koja nije bila čudna u onim haotičnim okolnostima: Nikolae Čaušesku nije napustio miting već je posle izvesne pometnje miting nastavljen i okončan.

U daljem toku depeše opisuje se tok demonstracija: Grupa od oko dve hiljade uglavnom studenata i starijih srednjoškolaca sa svojim nastavnicima pokušala je da se probije ka ambasadama nekih zapadnih zemalja i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, Mađarske, Poljske i drugih. Snage bezbednosti su intervenisale samo palicama.

Primetno je bilo uzdržanije reagovanje policije koja je svojom brojnošću i opremljenošću ipak uspela da masu usmeri u željenom pravcu – odnosno da istisne iz strogog centra.

Dve grupe studenata ipak su uspele da se probiju do Palate Republike gde nenasilno demonstriraju, a organi milicije ih za sada tolerišu. (U službenom telegramu nije naznačeno u koliko je tačno časova poslat i sa  kojim  vremenom  je podvučen pregled  događaja.

Ono čega nema u izveštajima Ambasade u Bukureštu je sledeće: Neredi su trajali celu noć i demonstranti su zauzeli zgradu Rumunske televizije.

Nikolae Čaušesku je sutradan, 22. decembra 1989. godine, rano ujutru sa porodicom i telohraniteljima helikopterom napustio Bukurešt i sleteo u Trgovište, gde je smatrao da ima podršku u garnizonu.

Tu je pokušao da podigne armiju kako bi  intervenisala u glavnom gradu. Međutim, kako su demonstranti pre toga sa državne televizije obnarodovali da je diktator svrgnut i da je u bekstvu, vojni komandanti su ga uhapsili i držali u jednoj školi.

Još dva dana je potrajala neizvesnost.

Izgleda fantastično da je posle upada grupe disidenata u zgradu Rumunske televizije i njihovog obraćanja javnosti nastao opšti lov na Nikolaea Čaušeskua širom zemlje.

Proglašen je Komitet Fronta nacionalnog spasa koji je privremeno  preuzeo vlast. Najpre vojska, pa potom postepeno i milicija prelazile su na stranu pobunjenika.

Samo je zloglasna državna bezbednost Sekuritate još nekoliko dana branila državne zgrade i snajperima gađala okupljene. Vođene su ulične borbe u centru Bukurešta.

Tih dana postojala je realna bojazan da bi stvari mogle da se preokrenu.

Nikolaeu i Eleni Čaušesku je 24. decembra 1989. na brzinu organizovano suđenje pred improvizovanim vojnim većem koje ih je osudilo na smrt i odmah su streljani.

Suđenje i pogubljenje bilo je snimljeno i kasnije prikazano na televiziji. To  je  bio kraj tužne priče. Elena se pred izvođenje na egzekuciju otimala dok su je vojnici vezivali i vikala im: „Deco, pustite me!“ Još jedan pokazatelj da je bračni par živeo u oblacima, apsolutno nesvestan svoje zločinačke uloge, uveren u sopstvenu nevinost. Scena koja je mogla da navede na sažaljenje.

SUTRA: Čišćenje džepova otpora koji su pružali članovi Sekuritate i pronalazak 400 miliona američkih dolara u zlatu u Švajcarskoj na ime Čaušeskua