Slučaj „štićenih ličnosti“

Ambasador Rusije u Beogradu potom je izjavio da je to „izmišljotina“. Policija (Vulinova) nije demantovala da se takav događaj desio, odnosno da „Čeda laže“. Prirodno za Srbiju je da se ne može očekivati da policija objavi da „ambasador Rusije laže“.

Ali ova tema je nestala iz medija koji se smatraju nezavisnim, slobodnim i profesionalnim. Kod ovih drugih to je logično. Iako je samo dan posle Čede i predsednik Srbije Vučić tvrdio da je slična aktivnost pokušana i prema njegovom sinu Danilu. Doduše, ne od istih lica.

Pošto se i u jednom i u drugom slučaju radi o „štićenim ličnostima“ (ne i istog stepena zaštite) pogledajmo šta kažu važeći zakoni. Posebno u kontekstu tzv. „nezakonitog prisluškivanja predsednika Vučića“.

Član 11 Zakona o predsedniku Republike Srbije:

„Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika.“

Dakle predsednik ima imunitet kao Marijan Rističević ili Šaip Kamberi.

Zamislimo da je neko lice na zakonitim „merama“ (odlukom suda, a na predlog tužilaštva).

I da sa tim licem komuniciraju Rističević ili Kamberi.

Da li oni koji sprovode te mere, recimo prisluškivanja, snimanja ili praćenja, treba da o tome obaveste Marijana ili Šaipa?

Svakako ne, jer bi tako prekršili niz zakona i time odali službenu tajnu.

Kakva je i istraga protiv lica koje je na zakonitim merama, dakle sa razlogom koji se zove osnovi sumnje.

Ta istraga bi, između ostalog, mogla da dovede do toga da su i Marijan ili Šaip počinili neko krivično delo, pošto sa tim licem komuniciraju.

Ako do toga dođe, njih (Marijana i Šaipa) štiti od hapšenja imunitet, dok ne bude ukinut u skladu sa zakonom. Takvih primera smo već imali (čak i sa ministrima).

Ali tada su Sud i Tužilaštvo morali Skupštini da predoče rezultate istrage (koji ostaju tajna do optužnice), kako bi se poslanicima dokazalo da imunitet tim licima treba da bude ukinut.

Pre desetak godina policija (ili BIA) „radila“ je Mišu (Radulovića) Bananu i dokumentovala njegove susrete sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Ivicom Dačićem.

Da li je o tome trebalo da bude obavešten njihov „šef“ (policije) Dačić?

Svakako ne, jer bi se time bila prekršena tajnost istrage. A za nju (istragu) nadležno je tužilaštvo, dok je policija (kao I BIA) samo servis tužilaštva.

Baš zbog nje, tajnosti istrage, moguće je u demokratskim državama prikupiti dokaze da su neki predsednik vlade ili predsednik države (Sanader, Gruevski, Natanjahu) kršili zakone.

Kada je tajnost istrage u ovom slučaju prekršena, i Dačić bio obavešten o istrazi (merama) protiv Banane, ovaj je odmah to saznao i do danas nije dostupan nadležnim organima.

E sada dolazimo do razlike između Marijana i Šaipa na jednoj strani i predsednika Republike i Čede s druge strane. Jer prva dvojica nisu štićene ličnosti, a druga dvojica jesu. Čeda, na osnovu bezbednosne procene, a Vučić na osnovu zakona.

Član 8 Zakona o predsedniku Republike:

„Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada. Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike.“

Ovo je dovoljno kao podsticaj onim kolegama koji žele da nastave ovu priču.

Npr. šta je „bezbednosna procena“, šta je „propis koji donosi vlada“ itd.

Autor je novinar