Foto: Lična arhiva - dragi bugarcic

mislim da je Vršac najlepša varoš, i grad, na ovom svetu u ovome veku ne samo zato što sam u rođen u njemu, u Ulici Stefana Nemanje (opštinski činovnici su davno vrlo spretno zaključili da je Stefan zapravo Stevan u šta je lako ubediti sadašnje gradske državne službenike.

Slažu se sa tim upornim stavom kao da su to granitne ili keramične kocke za popločavanje pločnika, trotoara u starim i novim ulicama, pa i u onoj što vodi do Gradske bašte gde je gotovo skriveno staro bronzano poprsje Svetozaru Miletiću zaslužnom što je ovaj široki panonski prostor svojevremeno bio poneo ime Srpska Vojvodina i koji je preminuo u Vršcu u Dvorskoj ulici 1903. godine.

To je bilo toliko davno da su stari i novi Vrščani TO olako zaboravili i izbrisali iz pamćenja. Dobra je sreća što više nisu zlopamtila kao što su TO bili ne baš kratko vreme posmatrani sa nazubljene okrnjene Kule sazidane na vrhu jednog od vršačkih plemenitih bregova. Tek da se pamti.

Pojedine vršačke vođe, populistički prozvane voždovima, prerađivali su varoš i njegove ulice i vinograde i groblja i kanale da bi ga zgusnuli ili razmekšali. Rušili su zdanja, veće delove stare vršačke arhitekture što je na neki način shvatljivo a teško upamtljivo, kao greška. Namerna ili zlonamerna, pitanje je sad. Preseljavali su groblja i razmeštali spomenike po parkovima i centru grada daleko od periferije.

Tri groblja: Katoličko, Jevrejsko i Vojničko kod napuštene kasarne prebačena su na nove adrese gde takođe ne dolaze pisma i razglednice niti se odatle odašilju iz prostog razloga. Nema su. A 1944. iskopano je novo raskopano groblje bez ijednog obeležja. Kao pouzdan znak da su tamo grobnice grdno izniču zelene koprive iako je to ime jednog srpskog satiričnog lista.

Vođe jesu imali bogat jezik ali skučen zajedljiv rečnik kao i dandanašnje vođe i vođice. Centralna tema mada potisnuta a nebitna grobljanska jeste stočno i pasje groblje gde su pokapani i ljudi od 1944. nekoliko godina. U masovnim grobnica su zemni ostaci skoro dve hiljade ljudi, od kojih su ostala samo imena i sećanja porodica i suseda koje je nova vlast prevaspitala u novije ljude, sa novim mislima u glavama i supernovcatim idejama o sjajnoj budućnosti u zaslepljujućem bljesku novovremena, što nije mnogo duhovito niti komično. Ni blizu koprive što uvek ožeže.

O Šinteraju sam napisao tri romana („Sporedna ulica“, „Gatalica“, „Slepi spomenik“) u koje sam uneo i povezao mnogo reči da se zbliže i sjedine u podsećanju, malom sećanju ne samo umetničkom i umešnom. Dve knjige su prevedene na nemački jezik a uskoro će i treća. Treća sreća, kao izdelano iz šaljivog rečnika vršačkih pisaca koji vešto umeju da se našale i pošale i čitaoce rašale, uvesele da bi potisnuli tamne i teške crne misli. Nadežda Radović i ja priredili smo zbornik „Krst na vršačkom Šinteraju“ (2014) koji je objavljen i na nemačkom 2016. U knjizi je dokumentarna polemička priča o neobeleženom nepočin-polju više naroda.

Nadam se da osoba koja privremeno vodi vršačku Gradsku biblioteku nije pomenute knjige koje sam napisao i potpisao o vršačkoj nemilosti u kojoj je budućnost naobeleženih groznih masovnih grobnica u kojima su pokopani, zatrpani, ne sahranjeni, Nemci, Mađari, Srbi pored ili sa zemnim ostacima uginule stoke i pasa, mačaka. Da li će biti podignut i otkriven spomenik na tom otužnom periferijskom lokalitetu zavisi od skoro apsolutne većine odbornika u Gradskoj kući. Na adresu opštinske i gradske uprave stiglo je mnogo pisama sa molbama i zahtevima od 2003. godine, možda slučajno što je te zime, 12. marta zlikovački ubijen Zoran Đinđić predsednik Vlade Republike Srbije. Prošlo je od tog mučnog ubistva i kratkih pisama vršačkoj Opštini šesnaest godina. Manji je to deo stoleća, ovog veka koji može i lepo da obeleži našu državu i mali grad iz kojeg izrasta pošumljeni breg.

Ne spominjem imena rukovodilaca u gradskoj samoupravi poznata i Vama, ne zato što su članovi SNS-a. Treba ih zamoliti, ne narediti im, da izdaju građevinsku dozvolu za podizanje spomenika na Šinteraju zato što su tamo neljudski pokopani ljudi kao neljudi mada su mahom svi kršteni hrišćani, i zbog toga što su oni imali porodice. Možda i zato što je tada Maršal Tito Josip Broz bio pod prejakim svirepim uticajem Velikog sovjetskog Vođe J. V. Staljina, prevelikog za Kraljevinu Jugoslaviju koja je postala Savezna Federativna Republika sa sedištem u Beogradu, ni sto kilometara od Vršca lepe varoši.

Prvo otvoreno pismo upućeno Vama povodom Šinteraja, nemale vršačke sramote, objavljeno je u beogradskoj Republici (br. 608-611) decembra 2015. kada ste bili predsednik Vlade Srbije. Pismo je vrlo kratko i veoma jasno, dobronamerno. Potpisnici: Nadežda Radović, Olivija Rusovac, Dragica Stanojlović i autor ovog pisma.

Dobar i poučan primer Republike Srbije jeste otkrivanje spomen-krsta na nepočin-polju sabirnog logora iz 1944. u Bačkom Jarku (Jarek) 6. maja 2017. godine na Đurđevdan kada ste na osveštenju groblja sedam hiljada ljudi ispred spomenika položili venac, održali plemenit govor iskrenog saučešća svih građana naše države. Bio sam prisutan kao građanin Srbije i pisac preplavljen jakom ostvarenom nadom uz potisnut osećaj krivice mada sam rođen 1948. kada su koncentracioni i radni logori u Jugoslaviji ukinuti. U bačkom selu bivši stanari su protepali prve nemačke i srpske reči. O tome sam pisao u „Danasu“. Podvlačim rečenicu: „U Bačkom Jarku danas žive plemeniti i čestiti ljudi.“ I drugu: „A gde je u Vršcu spomen-krst na Šinteraju?“ Možda moji sumeštani mogu da zatraže savet od drugih. Nadam se da gradonačelnica Vršca Dragana Mitrović, kojoj sam 2016. uručio prvo pismo a 2017. je bilo objavljeno otvoreno grožđebalsko pismo njoj u dnevnim novinama koje sam kasnije gradonačelnici poslao preko vršačke pošte, dobro razume ovaj lokalni rešivi problem jer Vršac nije samo grad poznat po raseljavanju grobalja i izmeštanju spomenika znamenitim ljudima koji su u V. utisnuli dubok neizbrisiv pečat.

P.S.

Možda ću da pišem kratak roman „Šinteraj dva“ s podnaslovom „Nepočin-polje“.

Autor je pisac iz Vršca

Povezani tekstovi