Foto: Miroslav Dragojević
U toku višenedeljnih masovnih i mirnih građanskih protesta protiv nasilja, neostvareni fudbalski huligan na mestu predsednika Srbije i njegova vlastodržačka kamarila, stalno u svim medijima ponavljaju da se vlast dobija na izborima i da neće dozvoliti da se vlast promeni na ulici.
Postavlja se logično pitanje – na kojim su to izborima i kada građani glasali da im vlast budu Ana Brnabić, Dubravka Đedović, Darija Kisić Tepavčević, Irena Vujović, Bratislav Gašić, Aleksandar Vulin, Vesić, Orlić, Đukanović i ostali Pajkići i Tome Mone.
Štaviše, samodržac je 2012. godine, dolazeći na vlast izjavio da ministar ne mora imati školu ako je narod glasao za njega.
Tako su po celoj vertikali vlasti na najvažnijim funkcijama postavljeni ljudi bez ikakve škole ili još gore, sa kupljenim diplomama čak i doktoratima, a da radno iskustvo za rukovodeća mesta i ne pominjemo.
Po nepisanom zakonu života, zakonu zdravog razuma, postavlja se pitanje na kojim je to izborima, po kom ustavu i po kom zakonu, Aleksandar Vučić dobio takvu vlastodržačku moć koju ima.
Ne postoje takvi izbori niti takvi pravni akti.
Nikada niko čak ni članovi njegove stranke, nisu glasali za takvu protivustavnu vlast jednog jedinog čoveka.
Takva vlast nije dobijena na izborima, pa je logično da se na izborima ne može promeniti.
Po svim deklaracijama o ljudskim pravima i slobodama, jedini način promene je vaninstitucionalni i to je potpuno legitimno pravo, koje građani širom Srbije koriste u svim većim gradovima.
Znam da će Vučićevi plaćenici na internetu sada graknuti da je bolje da ćutim, jer sam navodno u prošlosti imao nekakve privilegije od vlasti, iako sam zbog otpora Miloševićevom režimu u RTS-u, najpre oteran s posla, a potom sudski vraćen, da bi me penzionisali, ne kao sportskog TV komentatora već kao „koordinatora istraživanja javnog mnjenja“.
Neću i ne mogu da ćutim, ne borim se za vlast već za opšte dobro svih a ne samo izabranih.
Pripadam generaciji koja je odrasla na estetici glasnosti, ubeđeni da je mir i ljubav među ljudima najvažnija stvar u životu svakog čoveka.
Bilo je to u jednom gradu slobode Beogradu kojeg više nema.
Bilo je to neko vreme časti i ljubavi prema svim ljudima bez obzira koje nacije, vere ili rase bili.
Nažalost srca moje generacije danas u životu drže samo uspomene.
Nema u nama više energije koja bi oterala sa političke scene nakaradnu i kriminogenu vlast.
Ali glasnost još postoji i niko nam je ne može oduzeti.
Još 2018. godine, kada sam tzv. predsednika Srbije video na nacionalnoj televiziji, kako svom srpskom, „dubioza kolektivu“, poput pravog upravnika zemljoradničke zadruge, objašnjava kolika će primanja imati oni koji tog časa primaju po 30.000 dinara mesečno, shvatio sam svu dubinu našeg beznađa.
Čovek je ukapirao da ima posla sa lobotomiranim ljudima. I onda je saopštio da ne može da spava zbog brige o nama i državi, pa je seo i izračunao do u decimalu, koliko je ko imao a kolika će mu primanja biti kad on odobri.
Da je direktni potomak Stefana Nemanje, a ne poreklom iz Čipulića kraj Bugojna, ne bi imao pravo to da radi.
Nažalost do takvog pravnog i političkog apsurda u 21. veku, došli smo, jer su oni kakvi-takvi pokušaji uspostavljanja demokratije u Srbiji, išli na ruku kvazi i klero nacionalistima, primitivcima, pokvarenjacima, lažovima i lopovima. Srbija već decenijama od propasti komunizma i bivše velike države, gori pod vulkanom primitivizma, koji je aktivirao čovek bez razuma, knjiški obrazovni moljac i ratni zločinac Hulja Šešelj.
Taj višestruki agent tajnih službi do maksimuma je koristio činjenicu da Srbija nikada nije imala niti poznavala institucije demokratije.
Nikada zakoni nisu poštovani, već se krše ili zaobilaze.
Voleo bih da mi tzv. predsednik, ako je ikad pri zdravoj pameti, objasni po kom to zakonu on svim građanima određuje i uređuje mesečna primanja?
I gde piše da je to njegov posao?
Sve Ustavom propisane institucije države pretvorio je u organe sopstvene volje.
Znači ukrao nam je državu.
A kada se država ukrade, sve postaje laž, prevara i lopovluk. Izvor svake njegove akcije, sve ono što pokreće njega i njegove klimoglavce, tzv. koalicione partnere, jeste isključivo lični i partijski novčani interes.
Oni to više i ne kriju, proglašavajući svoj lopovluk i krađu zlatnim dobom države Srbije. Imamo predsednika za koga je demokratija biznis projekat bez ikakvog političkog programa za opšte dobro.
Za sve ovo i još mnogo gore rečeno ili napisano u Danasu i još nekim novinama ili TV ekranima, Srbija je do streljanja đaka u beogradskoj osnovnoj školi bila slepa, gluva i nema.
Jer briga primtivce, pokvarenjake, lažove i lopove za to što neko piše ili govori o njima sve najgore.
Oni nisu političari već, kako lepo reče ingeniozni karikaturista Dušan Petričić, družina drumskih razbojnika, lopovska banda koja hara Srbijom i koju nema ko da zaustavi.
Jedini zaključak iz svega rečenog glasi: Srbija nema političku već kriminogenu vlast. Ako normalni građani ove zemlje ovakvu vlastodržačku bagru mirnim protestima, ali ne šetnjama, već zahtevima da odu sa vlasti, ne uspeju da promene, oni će vrlo brzo sebe ubaciti u školske udžbenike.
Našoj deci će tada uzori postati najveći ratni zločinci, ratni profiteri, kriminalci i lopovi. Tada će Srbija „odleteti u nebo“, a Srbi definitivno postati „nebeski narod“.
Autor je urednik „Sportsko-političke galaksije“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
