Šta li me natera? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Stojim na ćošku Alekse Nenadovića i Njegoševe, vrtim se oko svoje ose i pokušavam da se snađem i nađem zgradu redakcije. Tada nije bilo, sada već intriganih, murala da se prema njima orijentišem, već samo obična fasada koja nikoga nije zanimala, na koju niko nije imao potrebu da baca boju, jaja ili šta drugo i koja je samo želela svoj komad sunca.

Sve vreme razmišljam u sebi: “Šta li me natera?” Vraćam film u glavi i razmišljam gde li je sve počelo. Kako li sam dečije skice kuća i enterijera zamenila pisanjem reportaža i intervjua za studentske radove? Nisam pronalazila odgovor, kao ni samu zgradu. Mape na telefonu, kao i uvek kad su potrebne, nisu mnogo pomogle.

Do pre samo nedelju dana, u glavi sam imala plan – vratiti se u rodni mi Šabac i pokušati da nađem praksu u nekom lokalnom listu.

“Danas” je bio misaona imenica, nešto što sam stavljala u istu rečenicu sa “kad porastem volela bih…” Međutim, jedna objava na studentskoj grupi, dva dana kasnije i gubim se po ulicama “Vračar Historical”. Nekim čudom, pronalazim zgradu gde na vratima stoji papir za imenom redakcije.

Izlazim iz lifta i jedva uspevam da otvorim, kao tuč, teška vrata. Kratak razgovor sa urednikom sajta Bojanom Cvejićem i eto me u malom ćumezu, sa dve strane nekadašnjim šankom ograđenim, delom za internet ekipu.

Plavi zidovi i gomile novina i cveća na svakom ćošku. Kratko upoznavanje sa ekipom koja je bila dežurna i obuka je mogla da počne. Sada dragi mi kolega, Vojislav Stojsavljević, potrudio se da pobegnem prvi dan posle već samo sat vremena.

Kasnije sam shvatila da mu samo nije bilo do obučavanja novih volontera tog dana. Dok sam odlazila, opet mi je kroz glavu prošlo: “Šta li me natera?”

U prvim nedeljama mog volontiranja, mnogo sam puta istu stvar pomislila. Nekako, odgovor se uvek sam na kraju iskristalisao, čak i onda kada mi neki postupci nadređnih nisu bili jasni.

Tako sam doživela i da mi urednik Vladimir Maričić piše mejl sa zadatkom dok sedi na svega dvadesetak centimetara iza mene. Kada sam prvi put zaboravila bitne informacije u vezi sa zadatkom, shvatila sam da takav mejl, pa pisan čak i u mom prisustvu, “zlata vredi”.

Skoro dve i po godine nakon prvog ulaska u redakciju i dalje nisam dobila odgovor na pitanje koje me je od početka mučilo. Vremenom sam i prestala da ga tražim. Umesto toga, samo novi upitnici iznad glave, a među kojima je: “Što li me ne natera ranije?”

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.