Šta smo naučili o koroni?

Virus jeste smešan – ali je i opasan!

Šoping u Milanu se preporučuje – ali samo do određene mere.

Biblioteke su mnogo opasnija mesta od, recimo, kafića pošto virus čim vidi otvorenu biblioteku on ni pet ni šest nego: Hop – pa među knjige!Virus ne zalazi, štaviše u širokom luku izbegava tržne centre – ali je zato najaktivniji noću, kada se perfidno šunja okolo zgrada i mučki zaskače penzionere i nas koji šetamo kučiće.

Saznali smo da imamo dobre i savesne lekare (što, uostalom, pola Nemačke već zna), pod uslovom da imaju makar osnovna sredstva za rad.

Postali smo (po tvrdnji premijerke) jedina zemlja na svetu u kojoj se predsednik i premijerka narodu obraćaju svaki dan – zato što oni naš, to jest „svoj“ narod vole mnogo više od ostalih predsednika i premijera, koji ljubav prema njihovim narodima prepuštaju tričavim lekarima, ministrima zdravlja i nekim anonimnim predsednicima kriznih štabova.

Takođe, saznali smo i da kada nekoga mnogo voliš – kao što ovo dvoje voli nas – onda na tog kog voliš moraš stalno da vičeš, vređaš ga, nazivaš neodgovornim, pretiš i zastrašuješ – zato što kad se mnogo voli, onda mora mnogo i da se viče (ovo posebno važi kad su u pitanju „bake i deke“ jer su oni, poznato je, tradicionalno nagluvi)!

Naravno – saznali smo i kome je najteže, ko se najviše bori, ko se „snalazi kako ume“, ko najviše u celome kosmosu voli naše „bake i deke“ i ko ne laže nikad – čak i kad laže uvek. Dobro, preterujem, ovo poslednje znali smo i pre…

Malo li je.

Autor je istoričar umetnosti