foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Za razliku od Balaševića, prilikom svog prvog neposrednog susreta sa Beogradom nisam dobio želju da se izujem, nego da se okrenem i pobjegnem.
Počelo je sa parkiranim automobilom u garaži kod stare autobuske stanice.
Majčina operacija na VMA.
U stopu sam pratio strica koji nas je dovezao u Beograd, u koloni jedan po jedan, penjući se nepoznatom popločanom ulicom i prolazeći kroz zagušljivi podzemni prolaz na Zelenom vencu, ispunjen beskućnicima, prosjacima i uličnim sviračima.
Nelagoda i intenzivan smrad razbijali su moju zanesenjačku iluziju o Beogradu i pretvarali je u atipični prezir iza kog se, zapravo, krio strah.
A onda su se ukazala svjetla Knez Mihailove. Ukazalo se ono za šta sam u danima koji slijede mislio da je Beograd.
Sutradan sam ostao sam, smješten kod tetke u centru.
Stric se vratio kući, majka je ostala u bolnici.
Lutao sam, upijao grad, otkrivao njegove tajne i postajao dio njega.
Lažem.
Nisam.
Moj Beograd je postojao u pješačkom potezu od Ruskog cara do Kalemegdana i u autobuskom pravcu Zeleni venac – VMA.
Van toga nisam znao i nisam smio.
Naredni dolasci bili su tipični za rast i razmišljanje provincijalca u velikom gradu.
Prostor se širio, razumijevanje je ostajalo isto. Skadarlija, Beton hala, stadioni – sve je bilo tu, a opet sam sve manje vjerovao da je Beograd nešto posebno.
Da je Beograd ono o čemu sam slušao u rečenicama Duška Radovića ili Gage Nikolića.
Tražio sam to poštovanje, taj šarm, taj ulični mangupluk Dušana Prelevića.
Nisam našao ništa od toga.
Danas, mnogo godina nakon prvog dolaska, znam i zašto.
Tražio sam ga na pogrešnim mjestima.
Beograd nije ono što ti se pokaže na prvi pogled. On je spreman da vrati svakome onoliko koliko je ovaj spreman da mu da.
Trebalo je da odrastem, da pronađem prvo sebe, pa onda njega.
U Ateljeu 212.
U aplauzu koji sam dobio od nepoznatih ljudi u Kvaki 22, nakon što sam izrecitovao svoju pjesmu.
Na Sajmu knjiga.
Na drugom spratu Lagunine knjižare, dok prebiram po reprintima Zlatne serije.
U malom kafiću u Zemunu, koji nema ni ime na internetu, ali ima ljude koji i potpunog stranca zovu komšija.
Stari Beograd više nije u centru.
Ne gleda u „Dubai na vodi“ i skupe, kičaste satove po kružnim tokovima, ne glumi patriotizam jeftinim grafitima.
Živi skriven, nečujan, strpljiv, spreman da sačuva duh za neko bolje vrijeme.
Zato i dalje traje.
Zato i pričamo jutros uz prvu kafu.
On i ja.
I baš mu kažem – izvini za onaj trenutak kada sam prvi put došao.
Da sam znao šta me čeka sa druge strane, izuo bih se već u podzemnom prolazu na Zelenom vencu.
Autor je pisac i novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
