Poslednji u nizu nedavno izgubljenih ratova (da ne pominjemo ranije poraze) posebno je uzdrmao građane Srbije, jer su im bombe padale po glavama.
Otuda se uglavnom s odobravanjem gleda na osnivanje dve komisije zadužene za bavljenje posledicama bombardovanja 1999.
Velika je šteta što mandat komisija ne obuhvata prebrojavanje žrtava. To je bez sumnje najdirektnija i najvažnija posledica našeg rata sa NATO-om. Sramota je da i posle skoro dve decenije nagađamo da li je izgubljeno 750 ili 3.500 ljudskih života. Malo koji evropski narod bi dopustio da imena svih stradalih ne budu još davno sa dužnim uvažavanjem uklesana u kamenu.
S druge strane, dobro je što će se ispitivati stanje životne sredine. Zagađenja enormnih razmera nastala su rušenjem petrohemijskih i drugih industrijskih postrojenja, uključujući skladišta, trafostanice itd., ali je istina da smo se mi i pre i posle bombardovanja nemilosrdno odnosili prema sopstvenom prirodnom okruženju. Osim političkih uslova (definisane granice, čvrste institucije sistema, nezavisno sudstvo, garantovana prava i slobode građana, slobodni mediji), od pridruživanja Evropskoj uniji najviše nas deli dostizanje neophodnih ekoloških standarda. Svet može da razume naše muke sa rasejanim hemijskim otrovima i da nam pomogne, a bez obilate finansijske podrške u tom pogledu malo možemo da učinimo.
Razumno je i što se odustalo od prvobitnih zahteva da se obrazuje komisija „nezavisna“ od postojećih stručnih ustanova (Instituta za javno zdravlje „Batut“, Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja itd.) zbog sumnje u njihovu navodnu neobjektivnost. Sva istraživanja obavljaće, što je jedino logično, postojeći kadar koji se tim poslom redovno bavi u svojim laboratorijama.
Šta je onda problem? Pa, nevolja je što su „presude“ već donete. Medijska baražna paljba obilato nam je usađivala u svest da su „NATO bombe povećale broj obolelih od raka“, da je, bar delimično, za tu situaciju „odgovoran osiromašeni uranijum“, da je sve to već „dokazano“ itd. U međunarodnoj naučnoj zajednici te tvrdnje mogu samo da naiđu na podsmeh. A koji narodni poslanik će da se isprsi i ustvrdi da predsednik Republike i predsednica Narodne skupštine greše (ovaj autor hoće da veruje da su ih obmanuli politikantski nastrojeni pojedinci)?
Suočimo se sa činjenicama:
1. Tvrdnja da nam je, zbog bombardovanja, rizik pojave raka 2-3 puta veći nego u drugim zemljama rezultat je manipulacije nedostojne ozbiljnih ljudi. Sve bolesti karakteristične za pozno životno doba kod nas su mnogo češće, a bolesti novorođenčadi mnogo su ređe kada se prikazuju na tako izvitoperen način. Srbija ima jednu od najstarijih populacija na svetu, pa kod nas umire 15, a u nekim arapskim zemljama samo tri od 1.000 stanovnika godišnje. Kada se računa na pošten, jedino ispravan način, tj. kada se uzima u obzir uzrast, potpuno splašnjava demagoški balon o našem navodnom masovnom stradanju od raka.
2. Ne postoji nikakva neuobičajenost u kretanju učestalosti raka u Srbiji. Porast stopa u najvećoj meri je posledica starenja populacije, a karakteriše i ostale zemlje koje se nalaze u tzv. trećoj fazi epidemiološke tranzicije. Po obolevanju zauzimamo neupadljivu sredinu, a po umiranju smo na 9. (muškarci), odnosno 8. (žene) mestu među 36 evropskih zemalja. Rizik umiranja od raka u centralnoj Srbiji bio je isti 2005. i 2015. godine. Slično važi i za Vojvodinu.
3. Agresivnom propagandom nametnuta je predstava o navodnom naglom skoku učestalosti raka krvi i krvotvornih organa (leukemija i limfoma) 2006. godine. Istina je sasvim suprotna: ovih tumora je te godine beleženo čak manje nego prethodne, 2005. godine. Leukemija i limfoma bilo je isto 2003. i 2011. godine, bez ikakve naznake odstupanja od očekivanja.
4. Nema ni „epidemije“ dečjeg raka u Srbiji. To garantuju stručnjaci koji se bave registracijom raka, uzimajući u obzir elemente neophodne za ocenu (obim, kvalitet podataka itd.).
5. Takođe se natura lažna predstava o stradanju od raka u rubnom području centralne Srbije, gde je jedino korišćena municija sa osiromašenim uranijumom (OU). Podaci ubedljivo pokazuju da se, zavisno od kriterijuma (obolevanje ili umiranje od raka, muškarci ili žene, godina posmatranja), Pčinjski okrug ne nalazi na prvom, već na poslednjem mestu ili blizu njega među 18 okruga u Srbiji.
6. Kao i drugde u svetu, u Srbiji ima prirodnog uranijuma, jer je jedan od 20 najzastupljenijih elemenata u Zemljinoj kori, ali nema OU. Nije ga bilo ni godinu-dve posle bombardovanja, osim na mestima gde su nalaženi meci, pa su stavljani u buriće i uskladištavani u Institutu „Vinča“. Na poluostrvu Luštica, jedinom crnogorskom lokalitetu gađanom OU, Izraelci su podigli ekskluzivan hotel.
7. Poput ostalih teških metala, uranijum je toksičan, ali nešto manje od svojih hemijskih srodnika, olova i žive. Zato je korišćen za pojačanje sjaja zuba, u fotografskim laboratorijama i sl., a svaki Boing sadržavao je, zbog stabilnosti, između 500 i 1.500 kg OU. Pošto niko ne spori njegovu toksičnost, neukusne su zlurade opaske kako je „možda čak i lekovit“.
8. Ovaj hemijski elemenat je slabo radioaktivan. Na područjima bombardovanim OU povećavao je prirodni nivo radioaktivnosti za oko jedan odsto, a u najintenzivnije gađanim regionima Iraka za manje od pet odsto. Cinična primedba kako „mora da je koristan“ sasvim je tačna ukoliko je alternativa izlaganje 13 milijardi puta radioaktivnijem polonijumu 210 (u šta se, nažalost, lično uverio pokojni ruski špijun Litvinjenko).
9. Najuglednije naučne ustanove u svetu ne prihvataju vezu između uranijuma (čak i ako je obogaćen, a ne osiromašen) i raka. Međunarodna agencija za istraživanje raka, kao vrhovni naučni arbitar, navodi preko 500 sigurnih, verovatnih i mogućih kancerogena, ali među njima nema uranijuma.
10. U naučnom svetu se odbacuju spekulacije o opasnim oblacima OU rasejanim po velikim prostranstvima (Černobilj je sasvim različita priča), pa se rizik od OU vezuje za dve situacije: a) udisanje čestica OU u trenutku eksplozije, i b) gelere OU zaostale u telu. Amerikanci već više od četvrt veka, još od prvog Zalivskog rata, prate svoje veterane izložene „prijateljskoj vatri“ i nalaze samo minimalne laboratorijske, ali ne i klinički jasno ispoljene promene.
11. Pozivanje na sudske presude kao „argumenat“ o vezi OU i raka zvuči smešno među ozbiljnim svetom, jer uzročno-posledične veze ne utvrđuju sudovi, već naučnici.
12. Još manju težinu nosi zaključak neke italijanske parlamentarne komisije. Čak i da ga ne osporavaju stručnjaci, posebno iz njihovog Ministarstva odbrane, i da se svojih izjava nije javno odrekao glavni „svedok optužbe“, profesor Đorđo Trenta, taj dokument bi ostao oruđe političkog prepucavanja, a ne relevantan niti iole vredan naučni dokaz.
13. Jedino naučno prihvatljivo iskustvo Italijana angažovanih na Balkanu je sledeće: 71.144 italijanska veterana angažovana na KiM i u Bosni imala su nižu smrtnost – i od svih uzroka i od raka – u poređenju sa svojim parnjacima stacioniranim po garnizonima van Balkana. U naučnoj literaturi objavljeni su podaci o vojnicima i iz drugih zemalja – Nemačke, Holandije, Danske, Švedske, Norveške i Kanade – a rezultati su bili slični. Sumnjičavima ostaje da izuče tzv. fenomen zdravog rad/tnika.
14. Naučna kritičnost zahteva otvoren um, pa se teoretski ne može isključiti mogućnost pobijanja rezultata velikih epidemioloških studija kojima je na osnovu 65-godišnjeg praćenja zaključeno da nema dokaza o kancerogenom delovanju uranijuma. To bi bio najveći doprinos srpskih stručnjaka svetskoj nauci još od otkrića Milutina Milankovića, pre više od 80 godina. Mala je, međutim, verovatnoća da baš po ovom pitanju dostignemo te istraživačke visine.
15. Anegdotski zvuči da o uzročno-posledičnim mehanizmima u oblasti zdravlja i bolesti neprikosnoveno sude fizikohemičari, inženjeri i po neki kliničar, a ne epidemiolozi, kojima je to prevashodni posao. Posebno je zanimljivo što podatke Registra za rak ne iznose u javnost stručnjaci koji se time bave, već potpuno izobličene cifre, kao posrednici, nameću pojedinci bez ikakvog osećaja odgovornosti.
16. Zabrinjavajuće je što se za NATO plaćenike proglašavaju stručnjaci koji se pozivaju na elementarne naučne istine, a ksenofobima, manipulantima i, u najboljem slučaju, dobronamernim neznalicama se iskazuje uvažavanje zbog „viška patriotizma“.
17. Predsedništvo i Skupština Srpskog lekarskog društva prepoznali su pojavu da se odsustvo argumenata o raku i OU zameni diskvalifikacijama, pa su upozorili: „Svaki stručnjak koji pokuša da ukaže na istinu biva bez mere, ukusa i osnove vređan i ponižavan.“
Vredi citirati još neke stavove ovih najviših organa Društva:
– „Naša javnost se uporno zastrašuje navodnom epidemijom raka i pretećim katastrofičnim scenarijom o sve masovnijem pomoru od ove bolesti, a roditeljima se usađuje nepostojeći strah od vakcina.“
– „Neodgovorni pojedinci se u ime struke pozivaju na podatke Instituta za javno zdravlje ‘Dr Milan Jovanović Batut’, istovremeno ih grubo krivotvoreći.“
– „Došli smo u situaciju da preovlađujući deo građanstva prihvata ove nakaradne poruke, što ima ozbiljne negativne posledice po javno zdravlje.“
– „Lažna predstava o epidemiji raka i sveprisutnoj zagađenosti životne sredine kancerogenima na koje se ne može uticati nameće fatalizam i odustajanje od delotvornih preventivnih mera (prestanak pušenja, fizička aktivnost, pravilna ishrana, izbegavanje polno prenosivih i drugih infekcija značajnih za pojavu raka, itd.).“
Treba li dodati nešto ovim zapažanjima?
Ali, vratimo se početku: Koliko će komisije imati snage da tragaju van nametnutih okvira, kada su im odgovori već unapred dati? Ovo utoliko pre što će u tim telima preovlađivati članovi kojima je od početka već „sve jasno“.
Autor je profesor univerziteta, epidemiolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
