Struka i drug Stari 1

…. dovoljno je setiti se koliko je vremena bilo potrebno da se piščeve imaginacije Žila Verna pretvore u stvarnost, da se zloslutni Orvel ostvari potpuno, i, konačno, da se katastrofični scenariji holivudskih apokaliptičnih blokbastera pretvore u stvarnost u kojoj smo mi akteri – ne glumci sa glavnim ulogama već samo statisti, uz razliku da je malo verovati kako će u ovom stvarnom filmu na kraju pobediti dobri momci, a zlo biti uništeno.

Retko kada u novijem dobu smo bili suočeni (a bilo je i većih katastrofa kroz ljudsku istoriju, samo nisu bile podržane i oglašene na ovakav način već su – kao zver po noći – nezasito davile svoje nemoćne i ustrašene žrtve bez broja) sa ovako nepoznatom i nepredvidivom pošasti, koja na svom putu menja oblike, kretanja, strategiju, sastav.

Tako smo, ne samo kod nas, u polupraznom mravinjaku gde haotično kretanje nije samo privid koji se stiče već je haos i realno stanje, nego i u čitavom svetu otrežnjeni u saznanju da čovečanstvo ipak nije ni izdaleka još zauzdalo prirodu i njene pojave, da je još uvek slabo u svemu.

Nenadane (neplanirane) smrti su tako zašle u naše domove, donele nam strah, zatvorile nas u kuće, i da nije to učinila vlast i struka (ili obrnutim redom) svakako bismo se zatvorili i sami.

Da ostavimo po strani način na koji je ova tragedija najavljena u liku i delu nesrećnog Nestorovića (bez onog „dr“ jer je verovatno, nakon svega, i otpalo od njegovog imena), koji, umesto postupka časnog i odgovornog stida, svakodnevno šeta po TV studijima, gleda nas sa naslovnica tabloidnog smeća i deli savete i prognoze, da ostavimo i šefa struke, ako je struka oličena u licima koji svakodnevno u tri iza podneva sedaju za sto (dr Kon: „Sada je nepotrebmo zatvarati škole“, Informer, naslovnica, 16. marta) i njihova lutanja u načinu i smeru borbe protiv nevidljive nemani – jer im se, svakako, mora odati i priznanje za svaki plodotvoran potez, za svaki spašeni ljudski život, a autor ovog teksta (kao i svi ostali) u svom neznanju nema ni najmanje pravo da o tome sudi, ali treba naglasiti da je upravo lekarskoj struci sada pružena prilika da vrati naše poljuljano poverenje iz mirnodopskog doba u njih.

I znamo da, nevidljivi iza lica kod onog stola (nekih i starletolikih), stotine i stotine lekara i medicinskih radnika, danonoćno, rizikujući svoje živote i živote svojih najdražih bije tešku bitku, bitku za koje im se ne trebamo odužiti samo aplauzom sa prozora u osam uveče i predsednikovim obećanjem o 10% većim platama jer se to njihovo, ako se uopšte može platiti, mora platiti najmanje duplim platama.

I verujemo da će se, kad sve ovo prođe, taj odnos lekara i nas, u mnogome izmeniti na bolje. Oni, lekari, zaslužuju svu našu hvalu – pa čak i ono dvoje-troje njihovih glasnogovornika koji (za onim stolom) svakodnevno i besprizorno, više hvale vlast, nego njih.

Ovo je, dakle, prilika svim lekarima da se sete Hipokratove zakletve koju su mnogi bili zaboravili, da slede svetle primere nekada Nadežde Petrović i sada dr Lazića, a nama da im se sa poverenjem vratimo – bar velika većina nas, običnih smrtnika, jer smo videli da onaj koji se za sve pita (možda je i njegovo partizansko ime Struka, koga svi pominju, kao što su i Starog; čak se na njega pozivaju i oni koje vidimo kao struku), o njima ne misli baš najbolje, nakon herojskih dela otimanja respiratora: „Sam ću da sednem u avion (ume i da pilotira?), i da odem da vadim iz našeg magacina, pa da vidim ko će da me spreči da se vratim sa tim respiratorima. U Er-Srbijin avion lepo sednem, odem tamo gde mi imamo respiratore, i počem da ih unosim u naš avion, pa da vidim ko će da me spreći da ih unesem!“, svojim opasnim i neodgovornim propagandnim šetnjama po Srbiji objašnjava lekarima šta mu to dođe respirator, kako izgleda i čemu služi, i koje mu dugmence treba pritisnuti (Je l’ tako, Rasime?) da on „počne da duva“, jer oni to valjda još nisu naučili.

A oni stoje zbijeni, skoro u stavu mirno pred sveznajućim i svemoćnim, kome niko ništa ne može, pa ni tamo neki smešan virus čiji je učinak ništavan, čak i pred komacima koji dnevno ubiju 25 puta više ljudi; to su valjda oni komarci što su kao rode, „iz Radovana III“.

I bila bi dovoljna za želudac i ta slika, da nije pojave onoga dugokosog ružičastog zajebanta koji nam je najpre podrigivao koronu u naša lica i oči, u naše umove, a onda se okrenuo naučnom radu kroz nekakve skalamerije na ulazu u njegovu otrovnu palatu (Dobra si, Maro!), dok, konačno, nije seo u nekoliko crnih (predsedničkih?) automobila sa zatamnjenim staklima i zatamnjenim likovima i pošao da, poput onoga koji sve zna i za sve se pita, deli vizire po bolnicama ispred kojih ga sačekuju lekari u belim mantilima u stavu mirno (kao generali pred Vulinom – a da im mantili ne pocrne od stida) i nemo slušaju njegove naučne opservacije o vizirima, dok dugokosi, prezadovojan učinkom, šalje nabildovanog momka: Donesi još jedan.

Nisam siguran zašto, ali u ovim danima u kojima sve ono vreme u kome nisam na poslu, provodim zatvoren u kući, u svesti sve češće izranja slika i huk teških mećava iza ledom okovanih prozora seoske kuće, slika u kojoj moj deda, nemilosni lovac, uz šporet koji plamti, vezuje duboke gumene čizme kanapom (da mu dubok sneg u njih ne ulazi), i čeka da se mećava umiri, da se sneg (poput belog lista papira) otvori u svoj svojoj širini i belini, i da onda krene tragom zverinja koje, u potrazi za plenom, obilaze oko naše kuće, oko našeg malog naselja, oko našeg toplog ljudskog sveta.

Autor je književnik iz Bora

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.