Nekada se presuđivalo u ime kralja. Sudije su bile izvršioci njegove božanskim pravom stečene moći. Sudilo se i u ime Boga, ali je inkvizicija ostala večna mrlja na licu hrišćanske Evrope.

Danas se sudi u ime naroda, a kako svakakvog naroda ima, ni presude ne mogu biti mnogo bolje. Političari su sa poznate krilatice da priznaju „samo sud svoje partije“, prešli na mnogo manipulativniju i opasniju frazu – da priznaju samo sud svog naroda. Naravno, sud iskazan na izborima.

Kakva je atmosfera u toj imaginarnoj sudnici tokom predizborne kampanje prosudite sami. Svakom objektivnom porotniku je jasno da se na izborima odlučuje po zakonu rulje, a ne po zakonu pravde. Zato se političari radije prepuštaju milosti puka nego terazijama Justicije. Zašto? Pa maksimalna kazna koju plebs izriče je višegodišnja uslovna „robija“ u opoziciji. Višegodišnja podrazumeva dve ili četiri godine, u zavisnosti od učestalosti izbornog procesa, a uslovna jer nije neuobičajeno da se preletanjem zatvorska klupa zameni ministarskom foteljom. Primera kroz istoriju je dovoljno. Od Stjepana Radića do Gorana Kneževića. Kada bi se pojedinim političarima sudilo po pravu i pravdi, mnogi bi skupocena odela zamenili prugastim dezenom uz višedecenijsku izolaciju.

Dok je nekada revolucionarna pravda uklanjala nenarodnu reakciju, demokratska kontrarevolucija obećavala je uspostavu pravnog sistema u kojem će svi biti jednaki pred zakonom. Umesto toga, ideološko pravosuđe zamenjeno je političkim, a političko partijskim. Ni ovde nije bio kraj progresivnoj degradaciji.

Navikli su nas da se optužuje, sudi i presuđuje u tabloidima. Žuta štampa je postala delovodnik poverljivih dokumenata bezbedonosnih službi i stenogram prekih sudova uz verbalnu egzekuciju. Tabloidi su postali efikasno oružje izvršne vlasti i instrument za eliminaciju političke konkurencije. Porota su čitaoci koji presudu donose na osnovu fabrikovanih podataka, demagoških poluistina, neretko i ogoljenih laži.

U tako ustrojenom pravnom saobraćaju nisu iznenađujuće egzemplarne kazne od 15 godina za brdo prošvercovanog kokaina, niti nanogica za paljenje kuće nesrećnog novinara. A i zašto bi se trenirala strogoća, kada u GO SNS-a sede ljudi koji svojom slobodom prkose pravdi? Oni mogu da pijani automobilom ubiju studentkinju, ali ako ste brat ratnog zločinca koga režim pretvara u heroja – sve Vam je oprošteno. Možete i carinu pretvoriti u Udbinu kasicu-prasicu, u Slobin špajz za održavanje socijalnog mira ili u kancelariju srpsko-kiparskog prijateljstva, ali knjižica pravih partijskih boja i rešetkasta vrata otvaraju.

Treba li podsetiti na prvi potez Tomislava Nikolića, koji je sa pozicije predsednika potvrdio svoju vojvodsku titulu. Iskoristio je pravo abolicije da regrutuje par hiljada robijaša u partijsku paravojsku za zastrašivanje, provokacije i premlaćivanje. Ni slavne ličnosti nisu odolele ovakvoj ponudi. Dvojac Terzić-DŽajić su sa optuženičke klupe dovedeni na čelo Crvene zvezde, gde im se sada u zanosu zahvalnosti priviđa Vučićev duh. Iz istog razloga i Ceca-nanogica pesmom pristiže tamo gde ocarinjena roba ne sme, a nagodbeni porodični nasilnik Lukas neizostavni je dekor naprednjačkih predizbornih cirkusijada. Uslediće i novi šokovi sa Kristijanom Golubovićem, Stankom Subotićem, Aleksandrom Mitrovićem…

A šta reći o očekivanju i iščekivanju javnosti da se pravosudni sistem pozabavi Jutkinim slučajem. On je potezom iskusnog šibicera i beskrupuloznog podanika svoju sudbinu vezao za sudbinu svog gospodara. Iznuđeni pad predstavio je kao konačnu žrtvu zarad očuvanja lika i dela voljenog Vođe. Naravno, „napredne“ žene tako osetljive na Sergejeve i Boškove prostakluke i seksizme nisu odreagovale na Jutkina volkanja i želkanja. Bila je dovoljna predsednikova eskivaža tokom posete Rasinskom okrugu da bruski satir sam sebi veže svileni gajtan oko vrata.

Nemojte se čuditi ako SNS sledeće godine odnese ubedljivu pobedu u Brusu, a dotičnog nimfomana posle odležane „gašićevske“ kazne unaprede i pomiluju. Tako je to kada se sudi u ime i unutar partije koja je i ovim primerom pokazala da je oktroisani supstitut ukradene države. Narod je odavno prestao da bude porota. Postao je publika u sudnici koju kao testo mese tabloidi, spin doktori i napredni opsenari. Presude u njeno ime donosi vrhovni sudija i neprikosnoveni suveren.

Ne treba smetnuti sa uma da je taj i takav narod savršeno pripremljen za doček još jedne uznemirujuće presude kojom će se završiti gotovo zaboravljeni sudski proces. Po njoj, sadašnji predsednik Republike Aleksandar Vučić bio je član vlade koja je presudila Slavku Ćuruviji. Vlada sa njim kao ministrom informisanja je bila porotnik i vrh zločinačkog udruženja koje je ostavilo krvave tragove po razglednici Srbije devedesetih.

Epilog je unapred poznat. Narod, ili neko umesto njega, je već presudio.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke

Povezani tekstovi