Pohlepa i solidarnost

Ovo su reči Gordona Geka, lika koga je maestralno tumačio Majkl Daglas, u kultnom ostvarenju Olivera Stouna Volstrit (Wall Street) iz 1987. godine. Ne samo da je pomenuta uloga donela Daglasu Oskara za najbolju mušku ulogu naredne godine, nego se njegov lik izdigao iznad ovog remek-dela filmske umetnosti: negativac, koji je bio toliko uverljiv, harizmatičan i neodoljiv, da je momentalno postao uzor milionima japijevaca u Americi i širom sveta.

Geko je bio direktan produkt neoliberalnog kapitalizma, koji su u praksi ustoličili Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronald Regan u SAD, bazirajući svoju politiku na delima slavnih ekonomista poput Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana.

Ako pohlepu iz Gekovog monologa shvatimo kao metaforu za slobodnu inicijativu i želju za stalnim napredovanjem, njegove reči postaju još razumljivije, ali i prihvatljivije. Ipak, ogoljena pohlepa, koja nije bila korigovana dovoljnom državnom intervencijom, bacila je na kolena američki finansijski sektor 2008. godine, a navedena kriza se ubrzo proširila na ceo svet.

I umesto da u skladu sa liberalnim konceptom prepusti pohlepne bankare i njihove finansijske institucije svojoj sudbini i propadanju, američka država je mnoge od njih spasila sa 700 milijardi dolara poreskih obveznika, jer su bile „prevelike da bi propale“ (to big to fail). Toliko o principijelnosti koncepta liberalnog kapitalizma. Danas su SAD zemlja sa najvećim javnim dugom na svetu koji se meri u desetinama triliona dolara, sa sve težom ekonomskom situacijom za srednji sloj koji je kičma svakog društva i rastućim brojem beskućnika koji iznosi preko pola miliona ljudi.

Naravno, SAD su zemlja i sa najvećim brojem milijardera (njih preko 700), koji su samo potvrda teze da trenutni ekonomski poredak ne dovodi do opšteg boljitka, nego do sve većeg raslojavanja i bogaćenja malog broja ljudi, na račun najvećeg dela stanovništva.

Pohlepa nije izum liberalnog kapitalizma. Ona je bila pokretač i mnogih ranijih političkih i ekonomskih sistema. Ipak, u socijalizmu je ona dominantno bila ograničena solidarnošću, kao drugim značajnim principom, koji oblikuje države i društva kroz istoriju. Solidarnost je omogućavala građanima socijalističkih zemalja besplatno zdravstvo, obrazovanje, sigurno zaposlenje i krov nad glavom.

Međutim, socijalistička ideja, iako sjajno zamišljena, ni u jednoj zemlji nije doživela svoju punu afirmaciju. Razlozi za to su brojni i kompleksni, ali se mogu uprošćeno svesti na sledeće: prevelika solidarnost onemogućavala je ili bar sputavala privatnu inicijativu bilo koje vrste, što je vremenom dovelo do kolapsa planske ekonomije.

Štaviše, ni socijalistička društva nisu bila pošteđena pohlepe, tako da je i pored deklarativnog zalaganja za jednakost svih građana u svakom od njih stvoren sloj „crvene buržoazije“ (nove klase kako je nazvao Milovan Đilas), koja je samim svojim postojanjem dovodila u pitanje osnovne principe i temelje socijalističke države.

Idealan odnos između pohlepe i solidarnosti ne postoji bilo gde u svetu (osim u naučnim radovima teoretičara), ali su najbliže ovom idealu nordijske zemlje, u kojima je princip slobodne inicijative upotpunjen snažnom državnom intervencijom, posebno u pogledu mera socijalne politike. Uostalom, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da stanovnici ovih zemalja spadaju u najsrećnije i najzadovoljnije ljude na planeti, a sreća stanovnika jeste, ili bi bar trebalo da bude osnovno merilo uspešnosti jednog društva. Kakva je situacija u Srbiji? Upravo ovih dana imali smo direktno sučeljavanje pomenuta dva principa.

S jedne strane sve prodavnice bile su u znaku „crnog petka“, kao direktne manifestacije potrošačkog društva. S druge strane bilo je organizovano okupljanje Saveza ekoloških organizacija Srbije ispred zgrade Vlade Republike Srbije sa jedinim zahtevom da se usvoje zakonske izmene koje bi onemogućile dalje iskopavanje bora i litijuma. Kao što je poznato, na pomenutom skupu okupilo se tek nekoliko stotina ljudi.

Iako samo okupljanje nije bilo dovoljno medijski propraćeno i najavljeno, sve i da je bilo drugačije, ispred Vlade ne bi bilo više od nekoliko hiljada ljudi, što je opet sramno malo za dvomilionski grad i za važnost pomenute teme. Produženi „crni petak“ odneo je jasnu pobedu nad pitanjem ekološke budućnosti naše zemlje. Pohlepa je bila daleko ubedljivija od solidarnosti.

U proteklih nekoliko godina u Beogradu i širom Srbije je na desetine različitih grupacija stanovništva protestovalo, uglavnom protiv režima Aleksandra Vučića i njegove ekonomske i socijalne politike. Da je samo deo njih pokazao uzajamnu solidarnost i izašao na ulice u istom danu ovaj nakaradan režim bio bi već stvar ružne prošlosti. Međutim, okrenutost ka ličnim interesima i nedostatak solidarnosti i empatije onemogućavaju naše građane da vide širu sliku.

Da tračak nade ipak postoji, u prošlu nedelju me je po ko zna koji put ubedila ista gospođa. Svaki put kada bih izlazio na proteste u poslednjih nekoliko godina, video bih i nju sa prepoznatljivom malom šperpločom na kojoj je na belom papiru napisana primerena poruka. Čak i kada nisam bio na ulici njen transparent bih uvek primetio u televizijskom prilogu. Jasno je da ljudi poput nje predstavljaju savest ove nacije. I nije njena šperploča samo zgodno mesto za postavljanje transparenta. Ona je ogledalo u kojem se ogleda kakvo društvo smo u međuvremenu postali. Pretpostavljate, odraz nije nimalo lep.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu