Foto: Freeimages/cierpki

… obilazio je sa svojim studentima krajeve istočne Srbije. Zanoćili su, tako, i u selu Vrmdža, blizu Sokobanje. Jutrom, pred Cvijića je stao jedan od studenata, Jovan Tomić, i predložio da bude vodič jer je iz tog kraja. Čitavog dana, putevima i poljima, stazama i bogazama, kretala se studentska družina sa svojim profesorom Cvijićem. U topao letnji sumrak, grupa je ušla u mirne seoske sokake – bio je dan verskog praznika i seljani su sedeli pred svojim kućama i radoznalo zagledali grupu. Cvijić je prišao seljanima, pozdravio ih uljudno, i pitao ih za ime sela u koje su upravo stigli. „Vrmdža, gospodine“, uljudno su mu odgovorili meštani. „Kako to – pitao je začuđeni Cvijić – da se kod vas svako selo zove Vrmdža?“ „Ama ne, gospodine, nego ste vi jutros odavde otišli“. Cvijić se okrenuo ka Tomiću i samo mu kazao: „Menjaj grupu!“ Znajući da kod profesora nema pogovora, Jovan Tomić je odmah otišao – napustio je geografsku, i upisao geološku-mineralnu grupu. Jovan S. Tomić (1891-1946) je postao značajan srpski minerolog i petrograf, bio je prvi dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu nakon Drugog svetskog rata. Umro je relativno mlad, u 55. godini, ostvarivši tako uspeh na drugom polju, ne na onom na koje je hteo sa Cvijićem ubirati plodove.

Nije naša nesreća danas samo u tome što smo lišeni blistavih umova – ili ti umovi, poput bisera zatvorenih u školjki ćute na dnu ove mutne bare – već je nesreća veća zbog toga što su se na najznačajnijim mestima instalirali ljudi koji nemaju ni stručnosti, ni kapaciteta za dela koja su im poverena (koje su sami sebi dali pravo da čine). U najvišim organima vlasti, na najvišim mestima ustoličile su se persone koje nemaju niti jedan dan radnog staža, ministarstva su poverena ljudima bez znanja, preduzeća nestručnima, kultura neobrazovanima, sport kriminalcima…

A možemo da verujemo da bi ministar vojske (nije umesno poređenje sa slučajem dekana Tomića) respektabilnu karijeru ostvario kao čuvar šuma, a ne kao čuvar granica; ministarka građevine bi se, s obzirom na njen mentalni sklop, sigurno iskazala u nekoj drugoj delatnosti i zasluživala poštovanje za svoj rad…

Decenije koje ostavljamo iza sebe jesu samo decenije rušenja (urušavanja) – rušenje i materijalnih i moralnih vrednosti, rušenje nacije. Slučajevi poput helikoptera i grdeličkog zida jesu samo ekstremi po svojoj eksplicitnosti i vidljivosti – mada, po posledicama, i ne zaslužuju primat u nabrajanju. U svakom se domu, u svakoj porodici, u svakom danu u svakom od nas obrušava po jedan deo naše ličnosti, po jedan potporni zid. U svakom se danu tako, zaprečava od nas i ka nama po jedan put. I tako nas čini sve izolovanijim, sve nemoćnijim, sve sakatijim.

Mučna je i strašna bila slika grdeličkog zida u rušenju. Gotovo, bez hiperbole, kao ona slika Kula bliznakinja koje se najednom, nenajavljeno, urušavaju u svoje temelje, brišući stotine, hiljade nevinih života. Samo što za Kule bliznakinje, bar se tako informiše javnost, ni najopremljeniji američki obaveštajni servisi nisu imali ni naznake – a naši zvaničnici javno izjavljuju da su imali informacije o propustima u gradnji i da su znali da se zid može urušiti „za dva meseca, dve godine“… Da li se može zamisliti bar jedan autobus pun dece u prolasku u trenutku rušenja da se desilo nakon „dve godine“…

Jasno je da su Kule bliznakinje srušili neprijatelji njihove države. Oni su, od Amerike, javno imenovani i (po njihovim zakonima) primerno i kažnjeni.

Koji neprijatelj je srušio naš grdelički zid? Ko će imenovati rušitelja? Ko će ga i kako kazniti?

Direktor Koridora, gledajući gotovo sa smeškom direktno u kameru ružičaste televizije, veoma sugestivnim tonom izjavljuje kako nacija ne treba da brine, da će zid ponovo biti izgrađen do kraja godine.

Viša instanca teši poreske obveznike da ovoga puta to neće ići na njihov teret…

A ko će platiti račun? Ne samo račun onoga što se (smešno je reći, ali – srećom) već desilo već i račun za ono što je moglo da se desi. Ili će se strahovi zaista i obistiniti?

Čini se, ipak, da će ova faktura ostati neisplaćena. I da nje neće ni biti jer je vlast neće sama sebi naplatiti – onih drugih (protivnika vlasti ili, kako se to već zove – opozicija) i nema. Nema jer su i to sve recidivi minulih vladajuščih, koji su i sami bili neimari u podizanju ove groteskne kule u koju su nas sve sabili i zatvorili. I mimo nje, te kule, sve se (sem nekih bespravno dignutih vila) – samo od sebe ili na njihov mig urušava: od praznih tribina Zvezde do prljavih ruku žirija koji će Radošu Bajiću uručiti za „izuzetan doprinos glume u domaćem filmu“ nagradu tako svetlog imena kakvo je ime Pavle Vujisić.

Možda ipak treba detinje biti uveren da će iz neke Šervudske šume, Prokinog gaja ili Zasavice izaći nekakav Robin Hud, nekakav Nikoletina ili hajduk Stanko, noseći u rukama pravdu za sve.

Autor je član Udruženja književnika Srbije