Sveto trojstva autokratije 1

Još su veliki mislioci antičkih vremena neke oblike autokratije, poput tiranije, smatrali najgorim oblicima države. A naročito od prosvetiteljstva naovamo, autokratija se smatra moralno iskvarenim poretkom, jer guši i ruši osnovne moralne vrednosti: slobodu i jednakost građana te autonomiju i dostojanstvo čoveka.

Ako je tako, postavlja se pitanje: zbog čega se veliki broj ljudi pokorava autokratama, ne samo danas i prekjuče u Srbiji, već i na mnogim drugim stranama sveta? Većina ljudi u privatnom životu prezire i kloni se osoba koje su spremne da ih ponižavaju ili vređaju, da im poriču jednakost ili ograničavaju slobodu. Ali zašto su onda ti isti ljudi, koji u ličnom životu osećaju gađenje i odbojnost prema moralno iskvarenom ponašanju, spremni da „progutaju“ isto tako moralno odvratne postupke diktatora? Postoje tri glavna razloga za to – „sveto trojstvo“ svake autokratije – manipulacija, korupcija i strah.

Manipulacija hipnotiše ljude. Tako da im loši i opasni postupci autokrate izgledaju kao dobri i spasonosni. Ona je omiljeno i najbezbolniji sredstvo vladanja skoro svakog diktatora. Omiljeno, jer uz veštu upotrebu može na dugi rok da mu obezbediti mirnu i stabilnu vladavinu.

A najbezbolnije, jer se njenom upotrebom izbegava preterana upotreba represije, koja uvek može da postane batina s dva kraja. A danas tom metodu autokratije naročito u prilog idu moderna sredstva komuniciranja s jedne, odnosno dostignuća eksperimentalne psihologije s druge strane. Moć i uloga današnjih medija su veći nego ikad u istoriji, a savremena psihologija je utvrdila koji psihološki mehanizmi idu na ruku manipulatorima, a na štetu manipulisanima. I jedno i drugo današnje autokrate obilato koriste.

Kada je o korupciji reč, ona se kao metod autokratije pojavljuje u obliku potkupljivanja onog sloja ljudi koji je svakom društvu i režimu neophodan da bi iole funkcionisao. To je obrazovaniji sloj stanovništva, nazovimo ga stručnjaci. Po prirodi stvari, zbog višeg obrazovnog i kulturnog nivoa, lekare, inženjere, profesore, umetnike, naučnike i druge je teže izmanipulisati.

Stoga, da bi ih privoleo da ćute i „progutaju“ odbojni i iskvareni režim, autokrata stručnjake potkupljuje položajem, društvenim ugledom, napredovanjem u karijeri, a na kraju krajeva, uglavnom i novcem, koji sve to neizbežno prati.

Najzad, one koji nisu ni manipulisani ni potkupljeni, a nisu ni voljni da, ćuteći, kusaju ogavne obroke iz autokratske kuhinje, valja pokoriti strahom. Taj strah može poticati od pretnji ili fizičkih obračuna s nepokornima, koje preduzima zvanični ili nezvanični aparat režimske sile. Strah se u diktaturi, međutim, razvija i iz psiholoških pritisaka: ucena oko gubitka posla, pritisaka prema članovima porodice ili degradacije životnih uslova nepodobnih generalno.

Sve što je upravo rečeno, dobro je poznato. I da bi ovo „sveto trojstvo“ bilo stalno u pogonu, autokratama je potrebno „gorivo“. A „gorivo“ čine odan represivni aparat, strogo kontrolisani mediji i novac. Mnogo novca. I to autokrata dobro zna. A treba da znaju i oni koji se protiv autokratije bore.

I ako u jednom društvu već ne postoji većina građana koji nisu hipnotisani, potkupljeni ili zastrašeni, jasno je da autokratija jedino staje kada joj ponestane goriva. I to naročito, važi za kontrolisane medije i novac, jer, kao što nam svežija istorijska iskustva potvrđuju, represija je ipak poslednji oslonac u autokratskom trouglu moći, takoreći očajničko pribežište odlazeće diktature, iza čije raširene primene sledi neumitan kraj. A na kraju, kao i sve druge pokvarene stvari, autokratija završi na smetlištu. Doduše, u njenom slučaju, onom istorijskom.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu