Sviraj to ponovo, Sem 1nenad petrovic foto medija centar

Kao i kod mnogih pojava u politici i društvu stvarni razlozi najčešće bivaju skriveni i teže dostupni analizi.

U Srbiji je može se reći od početka devedesetih a naročito od NATO agresije 1999. godine prisutno antizapadnjačko raspoloženje koje se ne ogleda samo u otporu i mržnji prema američkoj spoljnoj politici već i šire prema svim vrednostima modernog Zapada oličenih u SAD i EU.

Uočavaju se bolne tačke savremene civilizacije: preovladavanje interesnog nad vrednosnim, grubi materijalizam i cinizam, opadanje kulturnih vrednosti i obrazovnog nivoa, svođenje pojedinca na „proizvodnog čoveka“ („Homo Faber“) i konzumenta u masovnom potrošačkom društvu.

Još više, na Zapadu je planski oblikovana histerična masa podvrgnuta agresivnoj potkulturi u kojoj dominira kult seksa i nasilja osobito na filmu. LJudi su odvraćeni od lepote i ljudskosti, pretvoreni u poslušnu plandujuću stoku – nešto poput rimskih lumpenproletera koji su dobijali „hleba i igara“ za poslušnost vlastima. Rečju, nešto je trulo i to već predugo traje, najmanje od početka 20. veka posle sjajnog vrhunca Evrope u 19. stoleću.

I sve što se kaže je tačno kako god objašnjavali uzroke pojavama. Međutim, da li je to stvarni uzrok dominantnog raspoloženja kako elita tako i najširih slojeva kod nas?

Stvarni uzrok leži u nezadovoljenim apetitima.

Na primer, danas su Albanci na Kosovu prosto zaljubljeni u Ameriku, podigli su spomenik Bilu Klintonu u Prištini; imenima Madlen Olbrajt i Vilijama Vokera nazvane su ulice; omladina uči engleski; sluša se američka muzika; kopira se (bar površno) američki stil života – rečju sveprisutna je amerikanizacija i vesternizacija društva koje je do pre samo nekoliko decenija tavorilo u patrijarhatu i plemenskoj kulturi odbojnoj prema svemu stranom a pogotovu prema takvoj liberalnoj kulturi (ili potkulturi, kako vam drago) kakva je danas import roba sa Zapada. Ipak, to nije uvek tako bilo.

Tokom Drugog svetskog rata među Albancima, kako na Kosovu tako i Albaniji, Sjedinjene Države nisu bile ljubljene već su posmatrane kao nacionalni neprijatelj dok su obožavane Italija i Nemačka, osobito prva kao pokroviteljica nacionalnog ujedinjenja („Velika Albanija“). Današnja „ljubav“ prema Zapadu oličenom najviše u SAD, Nemačkoj i EU posledica je podrške koja im je pružena pri stvaranju Republike Kosovo. To je dakle „ljubav“ iz računa.

U slučaju Srbije stvari stoje upravo obrnuto, kao odraz u ogledalu. Mržnja prema Zapadu u širokim slojevima stanovništva produkovana je odozgo od političkih i kulturnih elita kao posledica činjenice da su SAD i EU odbile da podrže megalomanski i utopijski projekat ujedinjenja svekolikog Srpstva počet od Osme sednice pa nastavljen tokom raspada SFRJ devedesetih u građanskom ratu i produžavan kroz razne forme sve do danas.

Zapad ne samo što nije podržao naše „opravdane težnje“ već je otvoreno pomogao stvaranje država od svih bivših republika jugoslovenske federacije (i to po „nepravednim avnojevskim granicama“!) pa je na koncu svog zlodejanija pomogao otcepljenju naše svete pokrajine od Srbije. Podržani su varvari nasuprot civilizovanih! Naši politički mislioci koji će vam navesti sijaset dobrih razloga za „sumrak Zapada“ zapravo su neiskreni i prodaju lažnu robu. NJihov stav nije načelan, obrnuli bi oni ćurak i voleli bi Zapad pa nikom ne bi dozvolili ništa da kaže na račun Amerike i EU samo da je otuda bila vođena drugačija politika.

Za takav zaokret možda još nije kasno, ne gubi se nada. Pretpostavljam da nema nikakvih izgleda da se promeni stav najvažnijih faktora Zapada u pogledu Kosova jer stanje je takvo: ne možete lako naterati 90% naseljenja jedne teritorije da se vrati u okvire države iz koje su posle toliko krvi odbegli.

Ali, možda bi se nešto moglo postići sa drugom neuralgičnom tačkom na Balkanu koja se zove Bosna i Hercegovina odnosno sa njenim entitetom Republika Srpska. Tu imamo 90% stanovništva koje bi rado htelo da izađe iz BiH i priključi se Srbiji koju doživljavaju kao maticu i pokroviteljku. Pretpostavimo sada da Vašington i Brisel okrenu politiku pa podrže takav projekat?

Siguran sam da bi svi naši kritičari Zapada namah zaboravili na sve, sva trulež i dekadencija Zapada bili bi gurnuti pod tepih i opet bismo svi voleli Ameriku kao što ona voli nas, SAD bi postala zaštitnica napretka, ljudskih prava, demokratije – rečju, „Ameri“ bi postali ono što su bili u srpskom (i jugoslovenskom) javnom mišljenju od 1948-1990. godine: dase, frajeri, otvoreni ljudi širokih pogleda i nadasve slobodoljubiv narod, tip onog Rika (Hemfri Bogart u filmu Kazablanka).

„Sviraj to ponovo, Sem.“ Kako bi bilo lepo da ponovo zajedno zasviramo svi u istu tikvu, zar ne?

Da se tako nešto desi, što nije isključeno, onda biste videli čudo: više niko ne bi smeo da napiše i izgovori javno bilo šta na račun američkog hegemonizma i imperijalizma, SAD bi postale naš mili saveznik i patron a Rusiju bi namah zaboravili.

Još više, Rusija i Rusi bi postali Azijati, mešanci sa Tatarima, nedemokratska nacija, neradnici, pijandure i razvratnici, neprijatelji pravih vrednosti čiji je nosilac i zaštitnik diljem sveta Amerika. Eto, tako bi nekako bilo. A mogu da zamislim naročito poznate likove sa fakulteta i instituta koji bi jedva dočekali da dobiju stipendije/sinekure pa da se usavršavaju i predaju po američkim univerzitetima na primer o Američko-srpskim odnosima (sve u superlativima i idealizovano, razume se), te da za to zarade više nego što bi ovde za ceo radni vek.

Ala bi se kupovali stanovi i džipovi. Tako je to oduvek bilo: onih koji bi se prodali ima i previše ali nema dovoljno para za sve. Jagma je tu oduvek velika.

Najsvežiji primer: Evroliga je političkom odlukom zabranila takmičenje klubovima iz Rusije. Na tako upražnjena mesta pozvali su nekoliko timova da popune mesta, među njima i KK Partizan. (Mislite da je to slučajno što su odabrali jedan klub iz Srbije?) KK Partizan je prihvatio ovu bezobraznu ponudu, oni očito nemaju moralnih dilema.

A zašto nisu rekli: Ne, mi nećemo da nezasluženo budemo u takmičenju tako što su bolji od nas političkom odlukom izbačeni a mi pristankom da se takmičimo stajemo na tačku gledišta da sad svaki pojedinac i svaka organizacija iz Rusije da bi učestvovala u nečem „evropskom“ mora da javno izjavi kako je protiv agresije Rusije na Ukrajinu.

Da bi ruski operski pevač pevao, ruski baletski umetnik plesao, ruski pisac objavljivao, ruski tim igrao – svi moraju da izađu pred kamere i kažu da su protiv agresije Rusije na Ukrajinu. Čak i da poneko od njih tako misli da li je moralno prisiljavati ih i ucenjivati? I da li oni uopšte tako nešto smeju?

A što se tiče KK Partizan jasno da ščepali šansu za velike prihode od prava na televizijske prenose, reklame i ulaznice.

Autor je književnik i istoričar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.