Tamara Vučić i „Ukras sveta“

Činjenica je da je šira javnost „zabavljena“ drugim temama, dok stručna u hladovini raznih zavoda, instituta i univerziteta tradicionalno ćuti.

Ali je simptomatičan izostanak ikakve reakcije onih koji bi za Centar kao ovaj morali biti životno zainteresovani.

Prethodne tri godine smo kao Udruženje svakodnevno isticali neophodnost otvaranja skromne i jednostavne verzije „ovako nečega“ za autizam, obezbedili nacrte i „know-how“ objekta iz Osijeka, mapirali „Šuplju stenu“ kao potencijalnu lokaciju, tražili donatore… I niko nas iz tzv. institucija sistema nije ni pogledao.

Stoga osećam obavezu da pojasnim zašto se, umesto da srca opijenog „ukrasom sveta“ radosno igram kolo preko Terazija, osećam razočarano i tužno.

Zato što postoji obrazac po kome se na retka pitanja obamrlog biračkog tela reaguje gotovo refleksno, promptno i prpošno.

Pa se vakserski inat i kosovski revolt leče istim lekom – novcem iz helikoptera, eliminacija sa Evropskog prvenstva obećanjem najvećeg i najmodernijeg Nacionalnog stadiona, huk sa Partizanove tribine Žocom (Željkom Obradovićem) i „no limit“ budžetom; što navodi na sumnju da je i „Ukras sveta“ verovatna reakcija na brigu javnosti oko položaja dece sa smetnjama u razvoju.

Zato što postoji nekakva tradicija u posvećenosti „prvih dama“ problemu autizma, a čije bi se geneze morali podsetiti.

Vezana je za „AutismSpeaks“ organizaciju kojoj se inače zamera zbog akcenta na ometenosti i stigmi osoba sa autizmom, za šta ih baš briga jer je takav stav „fundraising“ vrlo isplativ.

Tako da 42 odsto svog godišnjeg prihoda od 94 miliona usmerava na „negovanje svesti o autizmu i lobiranje“.

Što je suma dovoljna da se izlobira korišćenje amblema Svetske zdravstvene organizacije i dugoročno rentira govornica u zgradi UN, a koja se tokom zasedanja Skupštine daje u „podzakup“ zainteresovanim partnerima.

Taj kontakt i tu priliku iskoristile su naše „prve dame“ govoreći u UN o autizmu, Dragica Nikolić 2015, a Tamara Vučić dva puta 2018. i 2019.

Zato što je govor gospođe Nikolić bio potpuno nestvaran, jer ga ova humanitarna radnica nije iskoristila da eventualno zatraži nekakvu pomoć, već je sve pozvala da dođu u Srbiju, okoriste se našim iskustvima i posvedoče uspesima u bavljenju autizmom?!

Zato što je gospođa Vučić, daleko primerenija u nastupu, ipak posavetovana da na ovim skupovima govori o Nikoli Tesli, njegovoj genijalnosti i vrlo detaljno o nedokazanim autističnim formama ponašanja, sa sve onim „da nikada nije voleo ženu, ali jeste golubicu“.

Iz čega bi valjda trebalo zaključiti da u svakom srpskom autisti čuči i zrno genijalnosti, samo ga treba otkriti. A to se najbolje radi putem CST (Caregiver skills training) na čiju je implementaciju u Srbiji gospođa Vučić veoma ponosna.

Zato što je gospođa Vučić priznala da je naša struka prihvatila „Caregiver Skills Training“ – CST kao sistemsko rešenje, tvrdeći kako je nastao „usled prepoznavanja potrebe za edukacijom roditelja i staratelja dece sa razvojnim poteškoćama u prevazilaženju prepreka u radu sa svojom decom“.

Ali prećutkuje nastavak u kome se kaže „u onim sredinama gde ne postoje profesionalni servisi i sistemska podrška“.

CST je nastao 2016. kao ispomoć tamo gde nema profesionalne terapije, stručnjaka i iskustava, te se shodno, primenjuje u nekih 30-ak zemalja.

U matičnoj SAD pilotiran je jedino u Njuarku, Nju Džerzi, među latino i afroameričkom populacijom.

Ali zato se tvrdi kako je CST praktično i kulturološki adaptivan, a roditeljima se preporučuje da pre početka rada sa sopstvenim detetom „tri minuta duboko dišu i ponavljaju reči mir ili odmor“.

Ovaj pseudonaučni koncept nastao u malom „mum 2 mum“ udruženju naše zdravstvo je prihvatilo kao sistemsko rešenje. Kao učkur za vreću prepunu otvorenih pitanja.

Zato što će „u ovaj državni projekat biti uloženo između 20 i 22 miliona evra“, što je za 20 do 22 miliona više od do sada uloženog, ili novac za koji se može napraviti čak sedam onih „osječkih“ centara i regionalno ih rasporediti.

Zato što će „na oko 17.000 kvadratnih metara biti bazen, fizio-sale, senzorna soba, trenažni centar, manjež sa zoološkim vrtom, prostor za hipoterapiju, bašta za uzgajanje biljaka…“, što je za 17.000 metara kvadratnih više od postojećeg kapaciteta i može se razdeliti na 7 x 2.500 metara kvadratnih širom Srbije, makar nemali zoološki vrt.

Ali zato imali sedam stomatologa, da dete sa smetnjama koga zaboli zub ne mora potezati za Beograd da se upiše na listu čekanja od dva do tri meseca.

Zato što će „ta ustanova biti mesto za sva pitanja, nedoumice, informacije za roditelje i decu, struku čiji su fokus deca i njihov razvoj i da je zamišljen da pruži dijagnostičku i terapijsku podršku za decu, njihove roditelje i staratelje, kao i za specijalizovanu obuku i treninge za sve one koji se bave ranim razvojem dece.

Namera je da se kreira mesto posvećeno i deci u riziku od zaostajanja, odnosno deci sa razvojnim kašnjenjem ili razvojnim poteškoćama, kao i deci potpuno redovnog razvoja“, što zaista jeste inovativan, ali i krajnje neozbiljan „all in“ ili „va banque“ pristup detetu i preširokom spektru njegove specifičnosti.

Zato što je iskreno „navela da prema saznanjima koje ima, takav državni projekat i sveobuhvatan pristup ranom razvoju deteta pod jednim krovom, ne postoji u Evropi, ali ni šire, te da se u kreiranje krenulo od nule“.

Do sada su potrošeni milioni kako bi stotine stručnjaka, „stručnjaka“ i „slučajnih prolaznika“ iz državnog sistema, NVO, reprezentativnih udruženja proputovalo tom Evropom i svetom, videlo kako se to tamo radi i „obogatilo iskustva“. I ništa nije ostavilo utisak, ništa nisu preslikali, već rešili da smisle nešto – ogromno i dibiduz naše, bre!

Zato što je „čitav projekat počeo pre nešto manje od godinu dana od jednog lista papira sa tri pasusa i idejom koja je okupila sjajne ljude koji su prepoznali i podržali ovaj projekat“.

Za ovakav projekat bi u svakoj iole odgovornoj državi umesto lista papira bio neophodan niz multidisciplinarnih studija i pravno-organizaciono-budžetskih stepenica poznatijih kao „zakonska procedura“.

Ne znam ko su ti ljudi, verujem da su sjajni, ali znam da Srbija nema respektabilnu (ni kvantativno ni kvalitativno) struku za bilo koji aspekt bavljenja detetom.

Zato što priznaje da „projekat zahteva multisektorski pristup zbog čega je formirana radna grupa koja je uključila ministre Zlatibora Lončara, Dariju Kisić Tepavčević, Branka Ružića, Ratka Dmitrovića, ali i najbolje eksperte iz oblasti autizma, ranog razvoja, kao i predstavnike saveza udruženja za pomoć osobama sa autizmom i drugih institucija“.

Ovde se ne zna šta više zabrinjava. Da li četiri pomenuta imena koja treba da obezbede multisektorski pristup koji je oduvek bio misaona imenica u koliziji sa važećim principom „moje ministarstvo – moja prćija“.

I koji se na realne promene svojih resora neće politički trošiti, već Prvoj dami odgovoriti sa „to ti je završeno“. Ili ovi drugi poimence nepomenuti savetnici, isti oni koji prigrliše CST, a čije decenijsko trajanje u ovoj materiji obeležava jedna reč – jalovost.

Zato što već predugo i u svakom segmentu života živimo nečije vizionarstvo. A kada laičko vizionarstvo susretne megalomaniju posledice su nesagledive. I naša deca ih ne zaslužuju.

Pa mislim, iako nimalo ne sumnjam u dobre i iskrene namere gospođe Vučić, da je krajnje vreme da vizija uzmakne pred realnim i egzaktnim. Zbog ovolikih zato (a svakako ih ima još) vlada muk.

Postoje dve opcije i bojim se da su podjednako nesrećne.

Prva je da je ovo jedna iz šake šarenih pilula za sediranje nacije dokazano kratkog pamćenja, pa će na kraju biti veliko ništa.

Druga je da iz inata i kao zakrpa jednom vremenu nikne disfunkcionalno veliko nešto.

Kako god i dalje smo u poziciji u kojoj smo nekako oduvek – na čekanju. I najtužnije je što smo se na nju svikli.

U međuvremenu generacije neke dece odrastaju i postaju ljudi, a neka druga zauvek ostaju deca.

A mi čekamo…

Autor je predsednik Udruženja „Autizam – pravo na život“