Ubistvo radnika RTS i ubistvo pod nadstrešnicom su dva državna zločina

– Napad NATO odmah su osudile sve glavne svetske organizacije za zaštitu ljudskih prava i novinarska udruženja, na prvom mestu Amnesti internešnel, kao nedozvoljeni napad na civilni cilj tj. kršenje Ženevske ratne konvencije;

– NATO se branio da je na konferenciji za štampu prethodno jasno stavio do znanja da će napasti srpsku državnu televiziju kao „vojno-propagandnu organizaciju“;

– Činjenica je da je ta najava bila široko poznata i da su o njoj raspravljali Generalštab i Vrhovni savet odbrane, kao i da je RTS u „Dnevniku“ objavila komentar da se oni uprkos najavi napada neće evakuisati (komentatorka Tatjana Lenard u noći napada bila je na sigurnom, u Budimpešti, rekavši kamermanu Ištvanu Sabu, koji ju je pratio, da javi supruzi, takođe radnici Televizije, da te noći ne ulazi u zgradu).

2. Srpski državni vrh u najmanju ruku je saučesnik likvidacije tehničara RTS-a (nije poginuo nijedan novinar) po čak dva razloga: a) Savezna vlada naložila je 24. marta 1999. Naredbom o aktiviranju mera pripravnosti I, II i III stepena, zasnovanoj na odgovarajućem zakonu iz 1994, hitnu evakuaciju RTS-a na jedno od tzv. rezervnih mesta rada.

Na tu naredbu oglušili su se i Vojska, koja je bila nadležna za izvršenje, i srpske civilne vlasti, što znači da bi obe te vlasti bile odgovorne za zločin sve i da nisu znale za predstojeći napad; b) I vojska (Generalštab) i srpske vlasti, bili su pravovremeno upozoreni na predstojeći napad, o čemu postoji ogroman broj zvaničnih dokaza, od kojih su mnogi zavedeni u sudskim spisima i opisani u knjizi Zorana Janića „Tišina u Aberdarevoj“.

Na primer, funkcioner Ministarstva odbrane potpukovnik Lakić Đorović, kao nadležni službenik Ministarstva odbrane, zvanično je podneo vrlo detaljno i dokumentovano svedočenje Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, i bio o tome saslušan, da je pravovremeno Vojska znala za napad, presrevši komunikaciju NATO (o čemu je Ministarstvo odbrane čuvalo ili čuva materijalne dokaze). Ili da je član Glavnog štaba pukovnik Dušan Vojvodić izveo iz RTS-a svoju kći nekoliko sati pre napada, a da je ona signalizirala svojim kolegama o čemu se radi.

Zatim svedočenje novinara CNN-a Alesija Vinčija da su bili upozoreni na napad i da su o njemu nekoliko sati pre nego što se odigrao obavestili upravu Televizije (direktora Dragoljuba Milanovića). Zatim javno priznanje direktora Politike „Hadži Struje“ Antića da je i njemu i upravi RTS-a napad bio najavljen (tako da je i sniman sa obližnje zgrade Novog doma) i mnogi, mnogi drugi.

3. Kada su porodice žrtava 2006. došle u posed dokumenata Ministarstva odbrane koji ukazuju na njegovu krivicu, odnosno na broj dosijea (467/2001) u kojem je čuvalo konkretne dokaze, ministar Dragan Šutanovac porodicama je prvo obećao uvid u taj dosije (na sastanku na kojem je ministar ispod stola listao taj dosije), a zatim ga zauvek uskratio.

Pravnom zastupniku porodica advokatu Srđi Popoviću, koji je došao da izvrši uvid, službenik je rekao: „Naravno da smo znali, ali dosije vam ne možemo dati“.

4. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, kojem su porodice 2009. podnele niz novih dokaza o žrtvovanju svojih milih, razmotrilo je te dokaze i našlo da su dovoljni za pokretanje zvanične istrage o naredbodavcima (iz vrha civilnih i vojnih vlasti), ali se oglasilo nenadležnim i prebacilo predmet Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koje je bez valjanog objašnjenja ćutke „zamrznulo“ istragu (što je postupak nepoznat u pravu), pri tom navodno „izgubivši“ dokazni materijal prikupljen od strane Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal.

Vrhovni javni tužilac Zagorka Dolovac dva puta je obećala porodicama žrtava, posredstvom svojih zamenica (sama se nije pojavljivala na sastancima), da će se istraga pokrenuti s mrtve tačke, ali od toga nije bilo ništa.

5. Aleksandar Vučić, koji je u vreme intervencije NATO bio ministar informisanja i član uprave a RTS-a, u svojstvu prvog potpredsednka vlade uvrstio je predmet RTS kao četvrti kojim se bavila tad novoosnovana Komisija za istraživanje ubistva novinara, ali posle dva sastanka na koja je bio pozivan iz rada je ćutke isključen predstavnik pordica žrtava i pridruženi član Komisije Miroslav Bojčić, čim je postavio konkretna pitanja u pravcu detaljne istrage uloge vojne državne bezbednosti u žrtvovanju tehničara RTS-a.

Tako je čitav predmet 2014. stavljen ad acta.

Žrtvovanje 16 tehničara RTS 1999. bio je prvi markantan zločin civilnih i vojnih vlasti Srbije, u kojima žrtve nisu bili građani drugih nacionalnosti. Iako je NATO izveo sam napad, prethodno ga najavivši na konferenciji za štampu, a zatim u najmanju ruku dopustivši da srpske civilne i vojne vlasti budu precizno obaveštene o vremenu napada, domaće vlasti su svesno žrtvovale ljude tako što su: a) prekršile ratnu naređenu meru o obaveznoj evakuaciji televiziji, koja je stupila na snagu s proglašenjem ratnog stanja, i b) kad su već saznale za napad, o čemu postoje nedvosmileni materijalni dokazi i mnogobrojna relevantna, međusobno saglasna svedočenja nadležnih funkcionera i insajdera, Vojska i Miloševićeva klika svesno su ljude poslali u sigurnu smrt, i to radi u suštini beznačajnog cilja: moguće prednosti u propagandnom ratu.

Tom prilikom svakom je moglo da postane jasno potpuno odsustvo bilo kakvog interesovanja vlasti za masovno stradanje stanovništva Srbije, bili oni pravoslavci ili muslimani, Srbi ili Albanci ili bilo ko drugi; za vlast to nisu bili ljudi, nego ljudski materijal.

Osim kratke pauze tokom vlade Zorana Đinđića, srpske vlasti nastavile su sa kriminalom nad svojim sunarodnicima, sada već sasvim ogoljenom pljačkom, praćenom stravičnom korupcijom, uništavanjem uslova za normalan život kroz industrijsko zagađenje, rasprodajom resursa i prisvajanjem prihoda, a krajnji ishod toga bila je pogibija 16 ljudi pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice.

Tu smrt sa ubistvom tehničara RTS-a simbolički ne povezuje samo identičan broj žrtava (16), niti isti način pogibije, pod desetinama tona betona, nego pre svega kontinuitet vlasti, sadržan u činjenici da je sadašnji gospodar zemlje Aleksandar Vučić 1999. bio ministar informisanja i član Upravnog odobra RTS-a, i time u najmanju formacijski odgovoran za poštovanje naredbe o evakuaciju Televizije na sigurno.

Dva događaja povezuje i pravosudni ishod: za smrt tehničara RTS-a osuđen je samo ratni direktor RTS-a Dragan Milanović, koji je svesno prihativio svu krivicu na sebe na samom početku istražnog postupka, omogućivši time naredbodavcima da se izvuku.

U slučaju novosadskog zločina, za sada su optuženi mahom projektanti i inženjeri, ne i firma preko koje je izvučen najveći deo enromno naduvanih prihoda od rekonstrukcije, niti ministri i njima nadređeni mogući planeri korupcionaške sheme. Oba zločina, naravno, praćena su zaglušujućom propagandnom drekom, skrivanjem ključnih dokumenata i zatiranjem tragova.

Autor je dugogodišnji zastupnik i pomoćnik porodica žrtava bombardovanja RTS-a u Komisiji za istraživanje ubistva novinara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.