Koliko puta se desi, da oni napaćeni migranti – bez igde ičega, bez igde ikoga i bez ikakve perspektive – budu izloženi nekoj vrsti torture? A koliko puta se uopšte desi da svako ko se oblači drugačije, izjašnjava drugačije, svako ko je drugačije boje kože, veroispovesti ili seksualne orijentacije bude, u najboljem slučaju, pod lupom?

Razume se, ne može se to tačno utvrditi; ali, u suštini, to je zlokobna svakodnevica tih ljudi, koliko god nam se ona činila da nije. Svi oni trpe nasilje u svakom mogućem obliku. Svakog bogovetnog dana. Osim jedne grupe u ovoj zemlji, a to je: beli, sredovečni, pravoslavni muškarac koji se izjašnjava kao Srbin. Jedino je on pošteđen svega toga jer je, u većini slučajeva, baš on taj koji pokreće halabuku.

Zaista je zabrinjavajuće da se već godinama sluša, kroz čaršijska baljezganja, kako bi „ove izbeglice trebalo proterati ili ubiti jer šta imaju oni ovde da traže“. Odmah će neko graknuti i reći „da se ne misli tako, već da je to rečeno u afektu“. U redu, da je ovo neki distopijski univerzum – uprkos tome što koračamo ka njemu – takve stvari bi se najverovatnije dešavale, ali ih ne bi radili oni koji to tek tako lanu, već oni koji ćute, posmatraju i čekaju svoj trenutak, poput savršenog predatora.

S jedne strane, donekle je razumljivo da „priprosti narod“ ne može drugačije da iskaže svoje nezadovoljstvo, osim da okrivi strani faktor, ali postoji trenutak odgovornosti zbog mnoštva umobolnika koji će se razgoropaditi, kada bude došao đavo po svoje, i krenuti u „akciju“, sve pod opravdanjem da je to tako narod hteo.

Pa, nije ni Hitler sa svojom kompanijom sam došao na vlast, već su ga iznedrile takve reči, takvi uzvici, pozivi na linč, na progon, na smrt, od „običnog naroda“, koji su bili zapravo ogorčeni na sami sebe usled ekonomskog kraha tadašnje države. I kod njega je stajala nepregledna rulja „običnih građana“, koji su samo iskazivali svoje ozlovljeno mišljenje.

Znate, i 1990. se glasalo mahom za Miloševića, negde oko tri i po miliona ljudi; danas će neupućeni reći: „Pa dobro, greše ljudi!“, ali, eto, već 1992, da se potvrdi da to ipak nije bila fatalna greška, u zenitu ratnog pohoda, za Miloševića je glasalo oko dva i po miliona ljudi, a i tadašnja opozicija, ruku na srce, nije bila baš suštinski protiv rata.

A evo, za ove 24 godine, koliko sam živ, ova zemlja i ovi ljudi koji žive u njoj su u konstantnoj fazi napetosti, koja nikada ne jenjava bez obzira ko je na vlasti. Ovde su svi navodno protiv ratnohuškačkih elita, ali zato oberučke prihvatanju, bez ikakvog pardona, već tridesetak godina, njihovu patološku mržnju prema ostatku sveta.

Prosečni građanin Srbije neće da ide u Hrvatsku na more, jer su „njegov narod tamo klali, ubijali, bacali u jame i slali u logore“, ne želeći da napravi esencijalnu razliku između zločinačke NDH i današnje Hrvatske, pa će tako da udavi one druge koji, ipak, hoće tamo malo da probrćkaju svoje noge.

Tako će trabunjati kako nema zbog čega da se ide u Sarajevo, kada su tamo sve muslimani i poturice, ne pokušavajući da rezonuje da je to Sarajevo bilo epicentar naroda i narodnosti za vreme Jugoslavije.

Takođe će držati naporno slovo kako je Crna Gora srpska država, kako su Crnogorci izmišljena nacija i kako će se, kad-tad, Crna Gora vratiti u zagrljaj Srbije.

Pa će nastaviti da širi svakodnevnu mržnju kroz „poturenu istinu“, tako što će Albance sa Kosova zvati Šiptari, jer „oni se tako međusobno zovu, pa što ih i mi ne bismo tako zvali“, praveći se lud da je konotacija pod nazivom „Šiptar“ koja dolazi iz Srbije ekvivalent uvredljivosti kao kada američki belac hoće da uvredi Afroamerikanca sa: „Nigger!“.

Da budemo precizniji, ako nismo imali najmračniju epizodu tokom devedesetih, i ako su to sve podmetnute laži o jadnim Srbima – odakle su onda potekle one uličarske krilatice – kao što su: „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, ili „Šaljite salate, biće mesa, biće mesa, klaćemo Hrvate“, ili čak ona najzločestija „Nož, žica, Srebrenica“ – koje se sa svirepim ponosom na raznoraznim događajima ispevavaju. Jesu li i te rečenice podmetnute „običnom narodu“?

Zbog svega ovoga je bedno i grozomorno da se Srbi toliko kunu u Jugoslaviju, jer baš u ovim svakodnevnim prilikama može se pronaći između redova ta iskonska odbojnost i netrpeljivost prema svim ostalim zemljama.

Toliki je koncentrat mržnje nataložen u ovako maloj Srbiji da bi ignorisanje svih u afektu izrečenih izjava građana ove zemlje, sve pod izgovorom kako im je muka od svega, moglo samo da akumulira u mnogo veće zlo, koje će postati đavolje igralište za bezume psihopate i neotesane barabe. A posle, kada bude bilo kasno, biće: „Jaoj, pa nismo znali, pa nismo tako mislili!“. A tada, nažalost, nema nazad.

Autor je novinar