Vidovdan nije vreme da se ide u Batajnicu: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

Ako se Nepomenik protivustavno ponaša kao da je za sve nadležan, ako je izgubio podršku naroda i za ono za što je bio nadležan, ako se održava na vlasti kriminalom, onda ustvari više nije nadležan ni za šta. Kada bi on i raspisao izbore, oni bi se odvijali po scenariju iz Kosjerića i Zaječara. Prvo bi pokrao izbore, onda bi proglasio pobedu stranke koja je prema regularnim glasovima izgubila, a kada bi opozicija prigovorila neregularnostima, oni bi celosti bili odbijeni. Pritom Nepomenik na tim izborima ne bi nastupao niti kao predsednik te stranke, niti kao kandidat na izborima, a definitivno ne kao predsednik RIK-a – ali bi prisvojio nadležnosti svih navedenih.

To je kao da neko ima vozačku samo za B kategoriju, pri čemu je i do te vozačke došao korupcijom, a onda konstantno krši propise u vožnji. Ponekad sedne i na motocikl, za koji uopšte nema vozačku, pa pogazi čoveka i pobegne. A onda sedne da vozi autobus pun ljudi i sudari se sa automobilom i tom prilikom pogine 16 osoba i jedna ostane doživotno osakaćena. Da li takav čovek više sme da upravlja bilo kojim vozilom? Naravno da ne!

Nakon svega što je napravio, Nepomenik ne sme da bude ni član saveta mesne zajednice, a kamoli da obavlja dužnost predsednika Republike. On ustvari i nije predsednik Srbije jer ni izbori na kojima je izabran za predsednika nisu bili regularni. Bez obzira što još uvek nije formalno smenjen, takav najblaže rečeno neregularan predsednik nema ovlasti da raspiše izbore.

Ni skupštinski poslanici nisu izabrani na regularnim izborima. To praktično znači da niko nije nadležan ni da sprovede izbore – jer i članove RIK-a imenuje Skupština. Pitanje koje se, dakako, nameće jeste kako se onda izboriti za izbore?

Već znate moj stav da su jedino rešenje građanski izbori. Za njihovo raspisivanje i sprovođenje, u uslovima neregularne vlasti, po Ustavu su nadležni sami građani kao nosioci suvereniteta po načelima građanske demokratije. Građanski izbori bili bi i logičan sled vašeg delovanja, u kojem ste promovisali građanske zborove kao oblik direktne demokratije. Skeptici će reći da toga nikada nije bilo u Srbiji. Stvarno, ima li presedana u istoriji Srbije da se organizuju građanski izbori u uslovima autokratske vlasti koju građani ne priznaju?

Verovali ili ne, ima. Prvi izbori na kojima su građani Srbije birali, održani su u vreme vladavine Osmanlija nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka. Te izbore nije raspisao ni sultan ni veliki vezir, već jedini legitimni predstavnik srpskog naroda – knez Miloš Obrenović kao vođa Drugog srpskog ustanka. Izbori su se održali 1829.-1830. kada se birala Velika narodna skupština. Izborni proces je bio nesavršen iz današnje perspektive – bez ustavnog i zakonskog okvira, nije se glasalo istovremeno, žene nisu glasale, a izbor skupštinara se potvrđivao punomoćjem. Ipak, te skupštinare je izabrao narod sa pravom glasa i oni su došli na Veliku narodnu skupštinu u Kragujevcu 1930. U svemu tome je ključnu ulogu imao knežev sekretar Dimitrije Davidović, koji je 5 godina kasnije napisao Sretenjski ustav, a koji je ta ista Velika narodna skupština usvojila. U njemu je propisao da će se u Narodnu skupštinu birati „sto najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvedem stepenu zaslužujudi deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije“. Današnja Skupština nije ništa od toga.

Dakle, građanski izborni legitimitet je usađen u same početke srpske ustavnosti i to u borbi protiv autokratije gde se nije poštovao nikakav ustavni i zakonski okvir izbora (jer ga nije ni bilo). Povratak autokratije poput naprednjačke, zahteva resetovanje na originalne postavke, a to znači da se izbori moraju sprovesti izvan vežećeg ustavnog i zakonskog okvira izbora.

A ko bi danas, kao nekad Miloš Obrenović, mogao da raspiše te izbore umesto sultana odnosno Nepomenika? Upravo kao što je Obrenoviću legitimitet dalo vođenje Drugog srpskog ustanka, danas takav legitimitet može da ima samo neko ko vodi veliki građanski ustanak protiv autokratije. Pogađate, to ste vi – studenti u blokadi – jedini legitimni predstavnici građana Srbije u borbi protiv sultana Nepomenika i njegovog osmanlijsko-naprednjačkog režima.

Zato predlažem da Vidovdan u Beogradu iskoristite pre svega kao proklamaciju građanskih izbora kao manifestacije građanske demokratije i građanskog suvereniteta u skladu sa Ustavom. Osim toga, pozovite građane na mir jer znate i sami iz istorije da se na Vidovdan previše toga dešavalo u ratnom kontekstu. Proklamacija mira je važna ne samo zbog dešavanja u svetu koji opasno klizi prema Trećem svetskom ratu, nego i kako biste signalizovali policiji koja će biti svuda oko vas da ste protiv nasilja i da ih pozivate da vam se pridruže u održavanju zajedničkog mira. I Prvi svetski rat je počeo na Vidovdan, ali je i završio na Vidovdan – mirom u Versaju.

Na tom miru se gradila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca koja je ujedinila tri naroda i ta poruka jedinstva je i danas važna.

Nažalost, Vidovdanski ustav koji je uredio tu državu nije bio do kraja demokratski u smislu da se svi narodi koji su u toj državi živeli sa njime slažu, što je izazvalo podele koje su kasnije bile nepremostive. Zato na Vidovdan pozovite građane da se više nikada ne dele po nacionalnosti jer je to upravo ono što režim želi, a u konačnici vodi u rat. Činite što i do sada – kako je student Pravnog fakulteta u Beogradu Jovan Popović lepo rekao – razbili ste „nacionalnu kartu mržnje koja više od tri decenije razara ovo društvo i region … nije bitno da li ste Srbin, Hrvat, Bošnjak ili bilo koje druge nacionalnosti, nego da li ste dobar ili loš čovek“.

I stvarno ste uspeli u tome uz jednu iznimku. Još uvek je sveprisutan govor mržnje protiv Albanaca, istog naroda koji se na Vidovdan sa Srbima borio protiv Osmanlija na Kosovom polju i sa kojim će se u budućnosti morati rešavati otvorena pitanja.

Uputite građane da treba jasno razdvojiti kosovski režim, koji se mnogo ne razlikuje od naprednjačkog, od albanskog naroda sa kojim treba graditi dijalog i suživot. Taj narod je takođe pretrpeo represiju Miloševićevog režima koja je počela na Vidovdan njegovim govorom na Gazimestanu, a simbol zločina nad njima su 744 leševa civila otkrivenih u masovnim grobnicama u Batajnici. Ne u Batajnici na Kosovu, jer tamo Batajnice nema, nego na poligonima Specijalne antiterorističke jedinice u Batajnici – što sve govori o tom užasnom zločinu.

Zato je Nataša Kandić na vaše pitanje „Šta radite na Vidovdan?“ predložila polaganje cveta u Batajnici na Vidovdan za 75 ubijene albanske dece pronađene među leševima. Bilo je mnogo negativnih reakcija na njen komentar. Ona je pogrešila jer je to učinila van konteksta, a ja sam ovde dao grubi kontekst. Lično mislim da Vidovdan nije vreme da se ide u Batajnicu, ali definitivno jeste prilika da se osudi govor na Gazimestanu, u kojem je Milošević pominjao bitke koje još „nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“. Većina istoričara se danas slaže da je taj govor uzrok dešavanja koja su otrgnula Slovence i Hrvate od Jugoslavije, kao i kosovske Albance od Srbije. Svi su se oni nekada ujedinili, a onda i razjedinili zbog Vidovdana.

Zato neka ovaj Vidovdan bude onaj koji ujedinjuje!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.