Foto: Freeimages/cierpki

U toj stvarnosti nezaposlenost pada, plate rastu, BDP je najviši u Evropi, a u pregovorima sa Prištinom vodimo 5:0. Potpuno je nebitno što ništa od navedenog nije istina; bitno je jedino da dovoljno veliki broj ljudi poveruje da to jeste istina, a kako i ne bi poverovali kada im se to svakodnevno utuvljuje u glavu.

Ali čak i kada imate apsolutnu kontrolu nad medijima, kada se institucije poslušno povijaju pred svim vašim hirovima postoje stvari na koje ne možete da utičete. Zakoni jedne države mogu popustiti pred autokratskom samovoljom, pritiskom i zastrašivanjem, ali zakoni fizike nisu podložni ovakvim uticajima. Ako imate dovoljno poslušnika, to jest poslanika u skupštini, možete doneti lex specialis kojim ćete privatni interes proglasiti javnim, ali ne možete ukinuti silu gravitacije. Pod dejstvom ove izdajničke i stranoplaćeničke sile pada sve čega se režim dotakne – bio to potporni zid u Grdeličkoj klisuri ili zidovi na nekom od brojnih gradilišta širom Srbije.

Ispod jednog takvog zida našao se i radnik. De facto gradonačelnik je požurio da odmah nakon ove tragedije objasni kako su na gradilištu poštovane sve procudure – što je verovatno najbrže raskrinkana neistina koju je režim ikada izneo. Sada znamo da je radnik radio na crno i da nije bio prijavljen. Znamo i da je poginuli radnik bio veteran rata na Kosovu. Za razliku od mnogih drugih, uspeo je da preživi prethodnu vladavinu aktuelne režimske koalicije, ali ne i njenu aktuelnu vladavinu kojoj se kraj trenutno ne nazire. Priča o Srbiji u jednoj ličnoj sudbini.

Ako su krajem devedesetih, dakle u vreme kada se tadašnji ministar informisanja useljavao u novi stan, građani prisiljavani da ginu u ratu, danas se oni prisiljavaju da ginu u radu. Ali ako je mehanizam ove prisile bio jasan – državni aparat sile, koji je regrutovao, mobilisao, hapsio – danas je on prikriven. Na prvi pogled, niko ne mobiliše radnike koji će raditi na neobezbeđenim gradilištima, niti postoji bilo kakav analog vojnoj policiji koja bi privodila one koji se na takvu mobilizaciju ne odazivaju. Predstavnici režima bi mogli da kažu (i već govore) – pa kakve to veze ima sa nama, vidite sa investitorom, izvođačem, podizvođačem. Konačno, država nikoga ne primorava da radi na crno i u nebezbednim uslovima – naprotiv, država poziva radnike da prijave rad na crno. Ako oni to ne čine, to je njihova stvar – iz čega sledi i da su sami pristali na uslove koji ugrožavaju živote.

Ovo ne samo da je cinično, već naprosto nije tačno. Mehanizam prisile i te kako postoji. Na pitanje zašto radnici ne prijavljuju poslodavce koji ih zapošljavaju na crno, Saša Torlaković iz Sindikata radnika građevinarstva kaže:

„Kako će raditi ponovo? Ako on to obelodani, kako će on sutra otići na to gradilište, kako će bilo gde naći posao ako ga bije takav glas da je prijavio vlasnika“.

Strah o kojem Torlaković govori nije samo psihološka, već jasno i politička kategorija. To je način primoravanja radnika i građana na poslušnost. Zato smrt radnika na gradilištu u Ulici Kneza Miloša nije prosto propust, nemar – ona je logična posledica sistema koji se zasniva na strahu i uceni. Poslodavci imaju korist od činjenice da su njihovi radnici preplašeni i ucenjeni – u takvim uslovima, oni su spremni da rade za bilo koji novac i u bilo kakvim uslovima. Ali korist ima i autoritarni režim – poslušni i preplašeni radnici su istovremeno i poslušni i preplašeni građani.

U studiji „Strah: istorija jedne političke ideje“, Kori Robin piše:

„Politički strah zahteva rad. Da bi se izazvao strah neko mora učiniti nešto: zapretiti kaznom, sprovoditi propagandne napade, širiti glasine i tako dalje. Ove aktivnosti nisu ni spontane ni epizodične: one zahtevaju kontinuirani napor elita i njihovih kolaboranata. Ako treba održavati kontinuitet političkog straha ljudi moraju biti zaposleni i plaćeni, nadzirani i unapređivani. Politički strah je ekonomski poduhvat i kao i svaki takav poduhvat on privlači i zadržava svoje zaposlene obećanjima posla i ličnog napredovanja.“

Deo režimske kampanje širenja straha gledamo svaki dan – on je svima pred očima na TV ekranima i naslovnim stranama tabloida, u najavama rata sa Kosovom, Albanijom, Hrvatskom, Amerikom i u agresivnim kampanjama koje se vode protiv svakoga ko se režimu nađe na putu. Ali veliki deo ove kampanje ostaje nevidljiv – on se odvija na gradilištima, u fabrikama, u supermarketima, u školama, u bolnicama. Ne treba, međutim, sumnjati da je on išta manje organizovan i orkestriran. Oni koji se pribojavaju ponovnog uvođenja vojnog roka propuštaju da uvide da je mnogo jači mehanizam prisile već na delu. Smrt radnika na gradilištu nije posledica propusta, nemara – već posledica sistema zasnovanog na držanju podanika u konstantnoj egzistencijalnoj neizvesnosti i strahu.

(Peščanik)