Vražogrnačko "plemstvo" i kraljevski dvor 1 foto Radenko Topalović

Ne, nije ovo reagovanje na sećanje Branislava Dimitrijevića u poslednjem dvobroju Danasa (26 – 27. novembar). Nego je đavolak slučaj, proizvođač i takvih podudarnosti (koincidencija!) hteo da me taj njegov biografski tekst ne samo podseti i ubrza da ispunim preuzetu obavezu za pisanje ovih redova, nego i da ih „ekskluzivno“ dopunim.

Branislavljeva Danas-biografija, naime, ne mora mi se verovati, ali tako je – izašla je baš na dan kad sam i nameravao da ovo započnem. I, da se zna, podarila mi gornji naslov koji nije prvobitno bio u planu. Kao ni sledeća važna rečenica koju ću staviti ovde, a kasnije objasniti: ispalo je – život je čudo – da je Branislavljev praded bio profesor Petra II Karađorđevića, a Branislav podučavao srpski unuka tog nesrećnog kralja.

Da podsetim, Branislav je u Danasu ispričao po prvi put odavši tajnu za koju je bio zamoljen, pa i upozoren da je (do prošle nedelje čuva!) kako je tokom studija u Britaniji turobnih devedesetih, igrom istog đavolka slučaja (da li baš!?) bio u prilici da privatno uči srpskom jeziku „nekog dečaka poreklom iz Srbije“. A potom se ispostavilo da je reč o sinu princa Aleksandra Karađorđevića i princeze Katarine – Petru.

E, sad, kakav bi početak ovog teksta bio da nisam u međuvremenu saznao gorenapisano. O desetoj godišnjici smrti profesora Vojina Dimitrijevića, valjda ne moram, no ipak da dodam, oca Branislavljevog (5. 10. 2012), njegova supruga Branka na Fejsbuku se vajkala i potužila kako, evo prođe decenija, a Vojina se malo ko seća. Više nas je Branku tešilo u komentarima da nije zaboravljen i da je još u našim mislima. A kad je o delima reč, tad sam pomenuo sopstvenu nameru da tih dana pribeležim par sećanja, uglavnom anegdotskih, ali još uvek u dilemi nije li to tanko i daleko od Vojinovog javnog značaja. Koliko god iz pozadine govorilo o njemu kao čoveku. Zato sam možda, evo čitava dva meseca to odlagao i kad sam se rešio, sin njegov me je dodatno p(r)obudio.

(Za) Vojina sam znao pre nego što smo se upoznali, a u vreme iz koga potiče prva anegdota saznao sam da ima (jake) veze sa Vražogrncem, selom u koje je iz okoline Babušnice doseljena (sa mnom dvogodišnjim) moja ekonomskomigrantskopečalbarska porodica. Prisetio sam se pritom i da je to onaj mladi pametni voditelj TV emisije „Kino oko“ na sedamdesetih jedinoj televiziji. Beograd.

Ali, do te 1990. nisam znao da je poreklom iz Vražogrnca ovog nekada naprednog sela-varoši. Po majci je bio unuk tu rođenog znamenitog Jeremije Živanovića, univerzitetskog profesora, osnivača i danas izlazećeg uglednog niškog časopisa „Gradina“, potom književnog časopisa (za mlade) „Venac“, što je sedamdesetih doživeo „rimejk“ kod izdavača „Dečje novine“ iz G. Milanovca (i ja u njemu objavljivao). A Jeremija Živanović, uz sve, bio je u pokušaju vlade Cvetković-Maček pred Drugi svetski rat ban jedne od tada uspostavljenih – Moravske banovine sa sedištem u Nišu. I još, uprošćeno rečeno, profesor budućeg kralja Petra II, a po dokumentima direktor VIP gimnazije koju je kraljević pohađao.

Ove dve poslednje činjenice bile su prepreka da se u vreme SFRJ-socijalizma on adekvatno pominje kao zaslužni Vražogrnčanin-Jugosloven, štaviše bilo je preporuka da ne uđe u npr. u scenario jedne priredbe koju smo tih godina naduvavali u seoski festival.

Međutim, život se bar na neki način revanšira politici i ideologiji – naime, u selu i sad postoji lepo građena i održavana Banova kuća, sazdana, sudeći po tipu, na razmeđi prošlog i pretprošlog veka. Ali, za razliku od drugih iz kojih su se delovi familija odselili, a preci napustili ovaj svet, pa su i one nestale ili urušene, odevene u šiblje, ova je decenijama „živa“. Potomci, Vojinovi ujaci su neodustajno dolazili preko leta a kćeri i porodice jednog od njih i dan-danji provode velike odeljke letnjih meseci u toj kući. Živa je Banova kuća, ispravnije njen duh!

Elem, da je i profesor Dimitrijević iz Banove kuće, saznajem 1990. kada je on kao „agitator“ reformskih snaga i predsedničkog kandidata Ivana Đurića imao tribinu u zaječarskom pozorištu. NJoj je prisustvovao i moj reformski orijentisan otac zajedno sa ocem (jednim od retkih u to vreme „s kojim se može razgovarati“) jednog mog i sadašnjeg prijatelja poreklom iz sela (jednim od retkih, u selu kad je u selu „s kojim se može razgovarati“) koji živi malo u centru Beograda, malo u centru Vražogrnca. Tako sam saznao da su Vojin i ta porodica u srodstvu.

Vražogrnačko "plemstvo" i kraljevski dvor 2
Banova kuca, Vrazogrnac
Foto: Privatna arhiva

I onda je Vojin iskoristio „vožnju“ i došao na večeru kod rođaka – a bile su četiri generacije, deda i otac mog prijatelja i njegov sin još dečak. Profesor je objašnjavao političku situaciju, i da skratim, zastupao i „vizionarski tačnu“ tezu da ako Miošević pobedi, s njegovom politikom može da dođe i do rata. Ode Vojin, a deda „pusti buvu“ otprilike rekavši: „Šta je Vojinu, je li poludeo, tolke knjige pročitao, a tvrdi da će biti rata.“ U svakom slučaju i druge tri generacije su bile skeptične prema toj proceni.
Počne rat i svi zaključe, nije Vojin, već Milošević poludeo.

Po novinarsko-političkoj liniji već u to vreme moji kontakti s profesorom Dimitrijevićem su bili kratki, kurtoazni, pozdravljajući, uz procenu da iako smo se obavestili o poreklu, s takvim poznanstvom nije red da mu ispričam priču o njegovom „ludilu“.

S osnivanjem Danasa i događaja u vezi s tim, naši susreti nisu ostali samo na pozdravljanju već su bili sve razgovorljiviji. Ipak, „banket u Vražogrncu“ nisam pominjao, ali sam uočivši njegov smisao za šalu i aludirajući na zemljaštvo, počeo da ga pozdravljam otprilike – „gde ste, znameniti Vražogrnčanine?“, na šta bi on odgovarao „ti si još slavniji“. Vadio sam se da nisam, i s obzirom na poreklo uzvraćao „ali vi ste vražogrnačko plemstvo“ na šta bi on, znajući da sam „dođoš“ uzvraćao, „pa i ti si, valjda neko ovčarsko plemstvo“.

I konačno, jednom, u Mišarskoj u centru Bgd zastanemo na duže i ispričam mu kako je bio poludeo, pa se izlečio, a on me pozove da nekom zgodnom prilikom dođem u njegov Centar da popričamo, a da razmislim/o da zajedno, plus pomenuti rođak jednom odemo u selo.

U tom susretu uz kafu na početku Beogradske ulice, evocirali smo razne priče o selu, o kući i ovom svemu gorepominjanom. Tada mi je otkrio da je kao mladić sve godine Drugog svetskog rata proveo sklonjen u selu, u Banovoj (dedinoj) kući. Pročitao je, kaže sve knjige iz bogate biblioeteke, pa čak i građevinski dnevnik svog rođaka sa pruge uskog koloseka Paraćin-Zaječar.

Najupečatljiviji su mu bili doživljaji s kraja rata, u vreme povlačenja Nemaca iz Grčke. Tada je kao znalac jezika postao „tolmač“ (prevodilac) u komunikaciji Nemaca i lokalnog kmeta (kasnije streljan!). Priča Vojin o paradi vojski koje su se u prolazu tu zaustavljale. Dođoše ti Nemci, iako u povlačenju, uredna vojska, sve što im treba uz priznanice plate. Za njima, dođoše neki partizani, nećeš verovati, još uredniji od Nemaca. Za njima neki četnici – ne zna se ko pije ko plaća. A onda Rusi, još gore. Rasulo, pijanke, provaljivanje u podrume.

Ne prođe mnogo, opet dođoše neki partizani, ovi brđani, montanjari. I, počeše da streljaju. „Onaj Megatrendov ćale!“ Meni to bi kopča da kažem da to nisu „moji ovčari“ već nešto severniji, a da na vlasti i u vlasti, ili kao sive eminencije, nisu bili samo ti najpoznatiji, već niz njih povezanih rodbinskim vezama. Naročito u – policiji.

Vredno pomena iz tog razgovora, a u kontekstu naslova baš ove priče je i vajkanje nad novinarskom profesijom. Već tada su bile vidljive pukotine u profesionalizmu i pretresali smo niz tadašnjih primera. Kažem, kako ima listova i časopisa koji ne drže ni kolegijume, već rade nasumično. Analize prethodnih brojeva više ne postoje, kao ni nagrade ni kazne. A mi u Danasu smo recimo imali posebne tačke da dogovorimo neku konvenciju. Na primer, da li ubuduće može u tekstu da se napiše „muda umesto bubrega“. Ili, da li Aleksandra Karađorđevića treba pisati prestolonaslednik (u republici) ili princ. Na to će Vojin – „najispravnije bi bilo – kraljević. Ali, tek to je smešno!“

I tada smo pričali o onom što mu je bila velika želja – gotovo fiks ideja poslednjih godina – da ode u selo što se i kasnije se često ponavljalo. Ali mesecima nikako da usaglasimo termine.

Prilično pouzdano sam obavešten, da je dan pred smrt, bio je valjda četvrtak, planirao da ode sa sestrom od ujaka, ali ona u poslednji čas nije imala auto na raspolaganju, predložila je subotu.

On je rekao da ima obaveze u vezi s nekom svadbom. Nije otišao ni na tu svadbu. U petak je otišao zauvek. Ne i iz naših sećanja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.