Dan kad je Vučić obukao majicu „I ja sam ćaci“

Pre svega, ona je prva ikada zabeležena koja nema nikakav ideološki predznak. Nikada se do sada u dugoj istoriji političkih borbi nije desilo da revolucionari ne stoje iza neke od ideologija. Sada se susrećemo sa sasvim novom matricom gde borci za promenu sistema sebe ne stavljaju ni levo ni desno ni u centar političkog spektra, već umesto ideološkog šablona traže naizgled jednostavne stvari: poštovanje i sprovođenje zakona i život dostojan čoveka.

Od Francuske revolucije, boljševika koji su ustali protiv cara, pa preko velikog bunta studenata u Evropi šezdesetih godina, južnoameričkih prevrata, do dobro poznatih srpskih protesta sredinom devedesetih, može se pratiti jedinstvena matrica i mnogo zajedničkih karakteristika po kojima su ti revolucionarni pokreti bili prepoznatljivi. Bilo da su doneli tektonske promene na svetskoj političkoj sceni, ili su se, jednostavno, nakon velike euforije ugasili, svi imaju zajednički obrazac po kome su delovali.

Neki su imali više uspeha, neki malo ili nimalo, ali je u svesti većine ljudi ostalo uvreženo mišljenje da sve demonstracije i nezadovoljstvo naroda podrazumevaju sukobe i neophodnu kritičnu masu koja je potrebna da vlastodršci popuste stege ili predaju vlast.

Ovde, po prvi put, imamo mladost koja se bori tako što oko sebe širi ljubav, razum i toleranciju. Upravo zbog toga sve više deluju kao nepobediva sila. Onog trenutka kada pobeda bude proglašena, ostaće zabeleženo u istoriji da je jedan diktator svrgnut tako što ga je oterao narod kod koga je probuđena ljubav. Prema svojoj zemlji, prema drugima i prema normalnom životu bez straha i laži.

Ovo čemu prisustvujemo nije ništa drugo nego iskonska borba između dobra i zla, svetlosti i tame, anđela i demona, borba koja se vodi otkad postoji svet i koja nikada ne prestaje. Sada je imamo u svom dvorištu i osećamo je na svakom koraku, pri svakom uzdahu. Zlo koje već dugo vlada ovom zemljom ne želi da se preda i iz svog mračnog rezervoara izvlači nove rezerve i grebe po dnu kace bacajući u vatru one najgore i najbesprizornije.

Međutim i u ovoj borbi imamo nešto što se u političkoj teoriji dešava po prvi put. Nikada se do sada nije desilo da se zlo ne krije iza oveštalih fraza, lažnih dobrih namera i „brige za dobrobit naroda“. Ovoga puta ono se samo ogoljuje do krajnosti ne krijući svoje ružno lice, čak se i ponosi njime.

Onog trenutka kada je Aleksandar Vučić na sebe obukao majicu sa natpisom „I ja sam ćaci“, skinuo je masku i glasno poručio svima: „Da, ja sam zlo, okružen sam njime, uživam u njemu i naslađujem se tamom jer je to jedini put koji znam i jedini zakon koji priznajem.“

Jasno je stavio do znanja da će se on i njegova vojska „ćacija“ boriti do kraja ne prezajući ni od čega, ni od najprljavijih poteza i najvećih laži koje sipa svakodnevno i bespoštedno bez ikakvog srama i trunke morala.

Kada govorimo o njegovoj vojsci moramo imati na umu da „ćaci“ nije samo sinonim za polupismenu, krezavu ludu kojom je lako manipulisati i koja služi za podsmeh normalnom svetu. Pored svega toga on je i istinsko, nepatvoreno zlo, oličenje pohlepe, nemorala i besprizornosti. On je spreman da učini bukvalno sve kako bi zadržao privilegije stečene u ovom devijantnom sistemu. Nažalost, ima ih puno jer je vrhovni Ćaci imao dovoljno vremena da napravi svoju vojsku sledbenika koja će se žestoko boriti ne za njegovu već za svoju kožu.

Iako ima neke dodirne tačke sa određenim političkim i društvenim pokretima u prošlosti, studentski bunt u današnjoj Srbiji predstavlja potpuno novu i nezabeleženu ideju borbe protiv autoritativnog režima o kojoj će se tek pričati i koja će se, sasvim sigurno, još dugo izučavati. Ono što je čini toliko drugačijom i jedinstvenom je pristup i način borbe protiv kojeg nema odbrane. Igrajući svojevrsnu partiju šaha sa samozvanim gospodarem Srbije, studenti su upisali mat već nakon prvih nekoliko poteza.

Jednostavnim i svima razumljivim zahtevima za funkcionisanjem institucija i jasnim stavom da je wannabe diktator apsolutno nevažan i nenadležan, izbili su svaki argument iz ruke čoveka koji bi da se pita za sve i sveli ga na pravu meru. Pokazali su svima da je car go i da je ta njegova golotinja ružna, nakazna i sramotna. Vratili su u opticaj davno zaboravljeno lepo ponašanje, pristojnost, osmeh, duhovitost i pokazali da se na zverske napade odgovara hladnokrvnošću i superiornim stavom koji razoružava.

Međutim, ono što nadilazi sve ovo i što kao mirisni oblak stoji iznad ovih mladih ljudi je širenje ljubavi i upravo zbog toga ovaj pokret ima pravo da bude proglašen za nešto što do sada nije zabeleženo u istoriji. Mi koji prisustvujemo tome možemo da budemo ponosni što smo svedoci nečega što predstavlja istinsku i do sada neviđenu vrednost koja pred sobom ruši sve barijere.

Uspeli su da otvorenim, originalnim i jedinstvenim stavom razmekšaju tvrdokorne veterane života navikle na muku i trpljenje. Ljubavlju i iskrenošću rasplakali su ovu zemlju i pokazali joj koliko su lekovite suze radosnice.

Cela Srbija je već mesecima zarozana od plača, ali ponosna na svoju decu. Izazvali su divljenje ljudi u svim zemljama bivše Jugoslavije odakle im dolazi bezrezervna podrška. Za nekoliko meseci uradili su više na pomirenju naroda ovog regiona nego svi mirovni pokreti u protekle tri decenije.

Upravo zbog toga, zbog ogromne količine pozitivnog, ovi mladi ljudi, možda i nesvesno, menjaju svet. Za razliku od svojih dedova i baba koji su 1968. išli iza parole „budimo realni, tražimo nemoguće“, današnji studenti su toliko realni da traže moguće i pokazuju nam put kako do toga doći. Oni ne samo da menjaju sistem, oni menjaju kompletan način razmišljanja, menjaju energiju velikog prostora koji sada bruji pozitivnim vibracijama i čini da se ljudi vraćaju zaboravljenim vrednostima.

To se najbolje moglo videti u studentskom maršu po Srbiji i reakcijama ljudi koji su ih dočekivali i ispraćali na ovom putu. Takav izliv emocija, ljubavi i daha slobode koji je sa njima prostrujao ovom zemljom, nikada nije zabeležen i predstavlja istorijski događaj koji će biti večno upamćen.

Virus dobrote i ljubavi prešao je granice Srbije i počeo da se širi i po okolnim zemljama, a nije preterano reći da postoji realna mogućnost da zarazi ceo svet. Svetu je potrebno resetovanje, ali ne ono koje je zagovarao Klaus Švab, već upravo onakvo kakvo nam nude ovi mladi ljudi koji su odrasli tu pored nas.

Dostojevski je odavno napisao da će lepota spasiti svet i ostaje nam da se nadamo da će tako biti, a sada imamo i razloga da verujemo u to jer lepota dolazi iz Srbije.

Ipak, zlo ne miruje i stalno preti. Skoro svakodnevno pominje silu kao poslednji argument i sudeći po onome što je do sada uradio nije teško naslutiti da će vrhovni Ćaci u odlučujućem trenutku izabrati najgori mogući potez.

Mada nije na odmet setiti se stare izreke koja se puno puta pokazala kao istinska mudrost:

Ko se lata mači, dobiće po čipci.

Autor je novinar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.