Vučić i „Bane Bumbar“ opozicija

Jedno društvo opstaje kroz proces prevazilaženja akutnih problema.

Vreme je pokazalo da Vučićev režim nije bio sposoban da pronađe odgovor ni na jedno suštinsko pitanje koje se pred njega postavilo.

Ni pitanje Kosova, ni pitanje Evropske unije, ni pitanje privrednog zaostajanja.

Na sva pitanja udaren je medijsko-tabloidni znak uzvika.

Arhitektura aktuelnog sistema počiva na dva noseća stuba – šticovani naiconalizam i špekulativna ekonomija.

Veliki je broj ljudi u Srbiji koji nisu sposobni da izgrade sopstveni, autonomni identitet i da od individue stvore ličnost.

Takvi obično pronalaze utočište u imaginarnoj zajednici – naciji.

U njoj se osećaju prihvaćeno i kroz nju preuzimaju njene osobine – nepobedivost, neprolaznost, nesavladivost. Sve suprotno od onog što jesu kao pojedinci.

Takvi postaju lak plen za kradljivce duša koji naciju svode na vašarski folklor, mitske fatamorgane i šovinističke predrasude.

Ta višeslojna emocionalna manipulacija nadjačava razum, jer dolazi iz iracionalnog dela svesti i kod ljudi labilnog karaktera i fragilnog sklopa ličnosti budi potrebu za pripadanjem, za grupisanjem, za udovoljavanjem primitivnim strastima koje nacionalizam budi.

Mudrost dana – nacionalista je posrnuli čovek, nacionalizam je bodež u srce naroda.

Nije sporno da je Srpska napredna stranka nacionalistička i da pripada, ali i aktivno afirmiše, onoj opciji koja smatra da je liberalna demokratija anahrona ideologija kojoj nije mesto u političkom životu, već u arhivama ili zaboravu.

Zato tako brzo cveta hiljadu cvetova na desnom polu političkog spektra nakon što je tu otrovnu vegetaciju posejao Vučić tvrdoglavim insistiranjem na unapred pokradenim izborima, uz najavljeno spuštanje cenzusa.

Elementarna pismenost dovoljna je da se ta poruka shvati kao elegantna pozivnica svim underground desničarskim organizacijama koje su tek pod Vučićem dobile vetar u leđa i prostor za političku i organizacionu emancipaciju.

Oni koji su u vreme demokrata bili pod katancem, pod Vučićem će ostvariti svoje vlažne snove – ulazak u parlament i poslanički mandat.

Oni koji su pod demokratama bili političko podzemlje i strašilo za pristojan svet, sutra će biti kandidati za ministarske portfelje i nova elita za društvo koje je odavno odustalo od budućnosti.

Oni će biti prva linije odbrane režima jer su uhlebljenje i opstanak pronašli iza Vučićevog eteričnog zida sazidanog od kvazinacionalnih simbola i robinhudovske demagogije – dobitne kombinacije svih naciosocijalističkih populista.

Lako je dokazivo da je Vučićeva vlada još na početku uspela da uhvati talas pozitivne ekonomske konjukture.

Ceo svet je pošao putem ekonomskog oporavka nakon nezapamćene depresije/recesije, pa je ta inercija pogurala i obogaljenu srpsku privredu.

Međutim, dva su nerešiva problema ovakvog ekonomskog modela – održivi razvoj i nedostatak pravednosti.

Mi više nemamo neutralne barometre ekonomskih dostignuća već kvalitet života određuje reč gospodara koja postaje argument iznad i izvan diskusije – ipse dixit ili magister dixit!

Većina stručnjaka se danas slažu da smo na velika vrata rehabilitovali „dogovornu ekonomiju“ – sve može ako se dogovorimo.

Zabrinjava naše iznenađenje činjenicom da premeštanjem kineske industrije iz najzagađenijih gradova na svetu neće doneti iste posledice i u ovu našu vojvođansku pitominu.

Hteli ste strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom – ne očekujte samo zaštitu u SB UN, već i račune kojima se te usluge plaćaju – mafijaški reket za NIS i pekinški smog iz Železare.

Za to vreme opozicioni lideri se i ne trude da promene imidž beskrupuloznih političkih račundžija. Mi nemamo opoziciju, već spoj obdaništa bez vaspitača i gerijatrije bez psihijatra.

Boškov tvit o jahaču popova dokazuje da je pred njim dug put do stabilnog i zrelog lidera. Pokazao je da ne samo da nije uvažio savet upućen Banetu Bumbaru „od toga se ne beži, to se pobeđuje“, već je počeo da liči na tog razmaženog, neshvaćenog, autodestruktivnog večitog adolescenta.

Neshvatljivo je da se na radikalsko primitivni i pubertetski način odgovori na stav političkog penzionera koji grčevito pokušava da dokaže da je još uvek živ – i fizički i politički.

Većina ljudskih potreba vremenom usahnu – za prihodima, za društvom, za seksom, za novcem.

Jedina potreba koja se starenjem ne smanjuje i koja postaje jednaka potrebama za vodom, hranom i vazduhom, jeste potreba za uvažavanjem.

Naprotiv, ona vremenom raste i u suton života može poprimiti patološke razmere.

U tom dobu svode se računi, pravi životna retrospektiva, ostavlja neka vrsta zaveštanja. U tom bolnom magnovenju čovek na svom kraju, kao i na svom početku, pravi i govori razne gluposti.

Naravno, one im se opraštaju jer nisu svesni posledica ni svojih reči, ni svojih dela.

Da, više me je povredio tvit profesora Mićunovića (čiji sam veliki poštovalac) nego Boškov odgovor.

Iskreni demokrata mora da zna mesto i vreme za iznošenje stavova koji se, ne samo razlikuju od zvaničnog stava organizacije kojoj pripada, već nanosi nesagledivu štetu zajedničkom frontu koji je još uvek u fazi formiranja.

U najgorem trenutku napunili smo šaržer režimskim tabloidnim snajperistima i svojom glupošću im dozvolili da pređu u kontraofanzivu.

Opozicija još uvek nije zrela i to pokazuje skoro na svakom koraku.

Odlika zrelosti je sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa.

Društvene mreže su surova sredina, prostor za punoletne i formirane ličnosti.

Pojedinim opozicionim liderima izgleda treba ugasiti naloge jer su isuviše glupi za svoje pametne telefone.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke