Vučić, Ustav, Kosovo i mi

Ali, ne samo da je to „bilo razočaranje“, nego ono traje. Ali, pažljivim čitanjem, vidi se da nije uključeno i lično razočaranje predsednika Aleksandra Vučića. On i ne može biti razočaran sa onim što radi. Obratno sve se to pretvara u njegov kolosalan uspeh.

Mnogi od nas su bili i iznenađeni, kad je u septembru 2020. godine Aleksandar Vučić, sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, potpisao Vašingtonski Sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, čiji sadržaj potpuno odudara od njegovog naslova.

Taj sporazum je još u neokrnjenoj sadržini i u važnosti, kao i istovetan tekst sporazuma koji je tada sa Trampom potpisao i kosovski premijer Abdulah Hoti.

U tom sporazumu je Vučić prihvatio da se Kosovo i Izrael uzajamno priznaju kao države, pa je to nedavno i sprovedeno.

Tako je započeo zaokret od dosadašnjeg postizanog povlačenja priznanja državnosti Kosova od nekih država u suprotnom pravcu. ili bolje rečeno ne znamo kuda idemo.

Za običnog građanina, a valjda i za eksperte ustavnog prava, niko ne bi smeo nekažnjeno postupati suprotno odredbama Ustava Srbije.

A po preambuli Ustava su „Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“ i obaveza je da svi državni organi to moraju štiti u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima. Aleksandar Vučić se, znamo, posebno i zakleo na očuvanje celine Srbije i njenog dela Kosova i Metohije.

A njegova saglasnost da se uzajamno priznaju Kosovo i država Izrael je još jedan deo priznavanja države Kosovo, zar ne? A Vučić se odavno izdigao i iznad Ustava.

Ustav je zadužio i naš nedovoljno vidljiv Ustavni sud, da čuva ustavnost i zakonitost, pa ocenu o neustavnosti on može doneti i samoinicijativno, što se nažalost ne događa.

On retko i sporo radi i kad se na zakonit način od nekoga lica pokrene zahtev, da on proveri vrlo verovatnu neustavnost ili nezakonitost.

Tako je nažalost vrlo rasprostranjeno nepoštovanje Ustava i zakona, jer u suštini i nema čuvara ustavnosti i zakonitosti. Zaludne su pa i štetne odredbe koje se ne poštuju. Treba nam ustav, zakoni i institucije i postupci koji će od vlasti čuvati prava podanika.

Ali se i ovaj put Ustavni sud nije „setio“ da ni predsednik države ne sme kršiti Ustav, do čega je došlo kad je potpisano da se postojeće Kosovo i država Izrael međusobno priznaju kao dve države.

Predsednik sve više sam odlučuje šta je zakonito i ustavno i ne prihvata ikakve granice postupanja.

A onda se mi obični građani čudimo što nikako da nam svane pravna država, a samo takva nam može da obezbedi i građanska prava.

Građani moraju naterati vlast i institucije da poštuju prava, da bi ostajali ovde pod „suncem našeg neba“. Ako izborima ne može, loši i bolni idu drugi metodi.

Autor je redovni član Naučnog društva ekonomista