Foto FoNet Milica VučkovićNeostvareni huligan na mestu predsednika Srbije je zločin i kazna ovoga naroda. Epsko zlo koje nam ruši državu i razara društvo, jer nije u stanju ništa da stvori. Godinama već pišem i pričam o tome ali je u našim životima sve gore i gore. Izbacujem ga iz svog života jer mi je više muka da slušam pohvale u stilu: Razbio si Vučića kao dete zvečku.
Ne, ljudi moji, upravo je suprotno. Nepomenik je razbio nas, našu državu i pocepao društvo na froncle menjajući iz dana u dan njegovu strukturu. Uništio nam je privredu, otuđio prirodne i javne resurse i zadužio potomke sve do desetog kolena. Društveni život i javna politička scena više ne postoje jer je ukinuta sloboda medija, uništena kultura i istorija.
Zato ubuduće neću više pominjati njegovo ime. Pisaću i pričati o našim beskrupulozno ukradenim, otetim i izgubljenim životima. O uništenom obrazovanju, zdravstvenom sistemu, sudstvu. O medijskom mraku i ekologiji, javnim i tajnim službama. O našim izgubljenim snovima iako smo „pobedili“ Albance, Crnogorce, Hrvate i sve druge uz Bosance.
O huliganskim bandama sa sportskih tribina koje je nepomenik pretvorio u privrednu elitu društva. Beskrajan je spisak zulumćara koje je iznedrilo njegovo zlo doba, na čelu sa neurasteničnom premijerkom koja samu sebe ne ume da definiše. Znate li šta znači izbor Brnabić Ane za predsednicu Parlamenta?
Znači da će ona voditi državu ako se bilo šta dogodi tom njenom „šefu“, kako zove po Ustavu tu protokolarnu ličnost.
„Đurići i uveoci“, Tome Mone, šoferi ministri, kafe-kuvarice ministarke, Rističevići, Bakareci, Jovanovići, Palme, Dačići, Orlići…
Čovek ponekad pomisli da je sve to ružan san i da kad se probudi te i takve spodobe više neće videti. To je međutim rulja koja brani napadača a ne napadnutog, prevaranta a ne prevarenog. Za njih je zlo dobrota a dobro je zlo.
Društvo su doveli do faze u kojoj lekcije o moralu drže nemoralni ljudi, a prevaranti i lažovi govore o poštenju. Takvi su na svim važnijim funkcijama u društvu i određuju našu sudbinu. Kulturu vode nekulturni i neobrazovani. Individualna svest je razbijena a društvena zakržljala.
Za deset godina njegove neograničene vlasti, Srbija je opljačkana do temelja jer ima 44 milijardera i 38.000 milionera, dok većina stanovništva živi na granici ili u čistom siromaštvu.
O svakodnevnoj upotrebi, u ratu izgubljenog Kosova, da bi se zamaskirala stvarnost bede i siromaštva u Srbiji, ne treba trošiti reči. Nepomenika brišem iz svog života. On nikada nije čuo životne umotvorine koje su generacijama ostavljali preci iz Moravskog, Resavskog i Ibarskog čovečanstva. Ti naši preci su nas vaspitavali na etici Majke Jevrosime, koja kaže: „Nemoj, sine, govoriti krivo. Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu.“
Govorili su nam i ovo:
– Otkad sunce zemlju grije vakog vakata bilo nije.
– Gde si ove koji te okružuju skupljao, sve od zla oca i od gore majke.
– Oni koji zlo čine, govorili su naši stari, zaslužuju večiti prezir i porugu. I konačno ono što on nikada neće shvatiti: sklad karaktera, uma i duše, mozga i srca, znanja i morala, može imati samo dobar čovek.
Sve ovo pišem i govorim iako znam da nepomenik nema svest o korenima iz kojih smo mi ponikli. Ne zna on ni ko je Majka Jevrosima ni šta je Plava grobnica. Gadi mi se lažno rodoljublje kojim on opsenjuje prostotu. Zgađen sam nad nekulturom koju sa svojim sledbenicima širi, u ovoj zemlji nekada kulturnih i plemenitih ljudi. Nad lažnom i iskrivljenom nacionalističkom istorijom u stilu: „Veseli se srpski rode“ kojom truje našu decu preko svojih tabloidnih medija.
Pošto nisam toliko lud da od života pravim kuknjavu, poručujem nepomeniku da nas, prave Srbe iz srpskog roda, nikada neće uplašiti njegov lažni „srpski svet“ i njegovo lažno srpstvo kao merna jedinica za to ko je patriota a ko izdajnik. Ali moram reći, da zapamti za sva vremena: Srbiju su stvarali naši preci seljaci, sa kojima on nikakve veze nema. Kad-tad odgovaraće za sva zla koja je njima i nama učinio i čini, sve vičući „Živela Srbija“.
Nepomenik dakle nije dostojan da živi u toj i takvoj našoj Srbiji a kamoli da odlučuje o njenoj sudbini. Od ovoga časa za mene više ne postoji, jer nema više šta da se kaže o njemu što nije rečeno. Ostaje da vidimo kako će ovo zlo u Srbiji završiti. Nema mnogo opcija.
Ostaje međutim pitanje da li će u Srbiji „sloboda umeti da peva, kao što smo mi sužnji pevali o njoj“ – što bi rekao Branko Miljković.
Autor je urednik Sportsko-političke galaksije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
