Vučićev 6. oktobar

Nemam nikakvu dojavu ili dobro obavešteni izvor.

Jednostavno, tako se namestilo, a i to je prilika SNS-u da svoje uspehe nakaleme i na izneverena očekivanja onih koji nikada ne bi glasali za njih, što im je potrebno ako žele da ostvare istorijski rezultat.

Kao što je već bilo na opštinskim izborima u Zemunu i Kosjeriću.

Negde pre dve godine demokrate su naprednjacima zamerale da nemaju nikakvu ideologiju i program, a ovi su uzvraćali da je program demokrata dobar samo bi ga oni, naprednjaci, bolje sprovodili.

Danas se situacija obrnula.

Ni najbolji analitičari ne bi mogli da nam razjasne kakav to program danas ima Demokratska stranka.

Sumnjam da bi to znali i stranački prvaci.

To je najveći problem najveće opozicione stranke u inače minimalnoj opoziciji, to da ne mogu da kritikuju vlast koja sprovodi ono za šta su se oni (uglavnom samo) zalagali dok su bili na vlasti.

Sada ih demokrate kritikuju da nemaju kadrove, kao da vlast nije najjači magnet koji privlači čak i one stručne, pošto za sve druge i ne sumnjamo.

Uzmu li parlamentarnu većinu ili blizu toga naprednjaci će moći da biraju koga da zovu u pomoć, a kako vidimo, ni međunarodna podrška neće im nedostajati.

Pritom, teško da bi demokrate mogle da se podiče boljim kandidatima u ovom trenutku, a da nisu nekako kompromitovani ili podjednako neprovereni kao ovi naprednjački u koje, jelte, sumnjamo.

Izbori su, međutim, čudna pojava i nikada ne znaš jesi li dovoljno prikupio i sasvim se obezbedio, pitajte Borisa Tadića uostalom.

Godinama su razočarani glasači demokrata (a takvih nije malo) zaokruživali njihov broj na listiću pravdajući se da bi bili spremni da potpišu (zaokruže) sve što Čedomir Jovanović govori kada ne bi znali ko je i kakav je.

Sada je pred njima novi izazov, previše se slažu sa onim što radi Aleksandar Vučić i mnoge od glasanja za njegovo ime i listu deli samo emocija, racio je već poklekao.

Tako da je naprednjacima preostalo da demokratama otmu poslednje što im je preostalo – simboliku.

Zorana Đinđića već su prisvojili, citiraju ga kao da je njihov ili makar opšte dobro na koje svi polažu pravo.

Ostaje još taj ne sasvim pokoreni petooktobarski duh i žal što promene nisu išle do kraja, to jest vajkanje što iza Petog, uličnog, nije došao Šesti, institucionalni.

Demokratska stranke ili DOS taj su legat proćerdali, mada su ga potezali u obećanjima pred svake izbore.

I kada smo kod obećanja, ako se u narednih mesec dana stvarno napravi ta kancelarija za brze odgovore, šta god da to značilo, budite sigurni da će joj prvi brzi odgovor biti pozitivan i to na pitanje da li nam predstoje vanredni izbori.

Jer ta kancelarija je najglasnije neispunjeno predizborno obećanje lično Aleksandra Vučića, koji ne bi u kampanju i izborne duele gde može da mu se postavi pitanje a da šta je sa tim čuvenim šalterom.

Kome bi, dakle, birači danas više verovali da može da ostvari taj Šesti oktobar, Aleksandru Vučiću ili Draganu Đilasu, pa i Čedomiru Jovanoviću?

I nije li zakazivanje izbora baš za taj datum najbolji način da one koji se još dvoume prelomite, a one koji baš nikako ne bi za Vučića, ali su im se demokrate i ostali smučili, navedete da u tu nedelju ostanu kod kuće, neutrališući svoj glas u korist naprednjaka.

Takva šansa se jednoj generaciji u politici pruža samo jednom i ona prethodna ju je propustila.

Ako je i ovi preskoče, sledeća prilika je tek 2019, kada je nedelja opet šesti, ali budite sigurni da će se tada glasati suprotno ovome danas.

Naravno, da bi se izbori raspisali, potrebne su i druge okolnosti sem zgodnog datuma.

Opozicija je nikada slabija.

Sadašnji koalicioni partneri koji pređu cenzus biće srećni da ih pozovu u vlast pod bilo kojim uslovima.

Ako ne, biće duže vreme krotka opozicija bez ambicija da previše skreću pažnju na sebe, skoro kao demokrate sada.

Najveći problem je da se u neophodnost izbora ubede predsednik Nikolić i nekoliko najznačajnijih ambasadora u Beogradu.

Izbori bi značili da Nikolić i praktično prepušta stranku Vučiću, što sada nije slučaj.

On bi na to mogao da se odluči računajući da je njegov mandat nedodirljiv, baš kao i politički značaj, za razliku od onog koji bude držao vladino kormilo tokom ekonomskog uragana koji nailazi.

Međunarodna zajednica ili onih nekoliko zapadnih zemalja koje brojimo kao moćne, vrlo je neraspoložena da se razvrgava trojac Nikolić – Dačić – Vučić.

Nisu malo uložili u njegovo formiranje i još više u održavanje, pa im se sada ne sviđa što najveća zvezda tog trija golica javnost idejom o solo karijeri.

Strepe jer su se takvi potezi u prošlosti loše pokazali i skupo su koštali.

Po njima, u ovoj vlasti ima mesta za sve, a da li su politička stvarnost (ankete) i realnost (parlament) baš podudarni, to ih toliko ne sekira.

Pitanje je mogu li oni uopšte da zaustave poplavu entuzijazma mladih naprednjaka nestrpljivih da preuzmu sve kada im se već sve nudi.

Ne razmišljajući pritom da bilo kojoj novoj vlasti najteže tek predstoji, koliko god da je ovo do sada bilo teško.

Jer, za poslednjih godinu dana Srbija se od zemlje koja je postala dobra samo za one koji muvaju ili kradu pretvorila u zemlju u kojoj nije dobro nikome.

(Tekst urednika Javnog servisa prenosimo uz dozvolu autora sa Bloga RTS)