Foto FoNet Aleksandar Barda„Ranije smo imali običaj da kažemo – Da li je ovo dobro ili pogrešno? Danas moramo da postavimo to pitanje na ovaj način: Šta bi firer rekao?“ Ovo je – kako je još 1943. godine iz američkog egzila posvedočio čuveni sociolog i kritičar nacističkog režima Karl Manhajm – doslovno rekao ministar pravde Trećeg rajha.
Nije više bilo bitno šta ljudima kaže savest ili razum, već šta mislite da je Hitlerova volja. Ona je predstavljana kao jedina smernica za postupanje funkcionera Nacionalsocijalističke partije i celog nemačkog naroda.
Vučić naravno nije Hitler, niti je Staljin, a Srbija se ne može stavljati u istu ravan sa nacističkom Nemačkom ili boljševičkim Sovjetskim Savezom. Mi živimo u sistemu koji je umnogome autoritaran i kvazidemokratski, ali nemamo baš totalitarni poredak, iako se i ovde od građana u nekoj meri, od državno-partijskih funkcionera u većim razmerama, a od predsednikovih partijskih doglavnika i u potpunosti – zahteva da se rukovode (ne)moralno-političkim načelom slepe vere, koje je u svom delu „Dijagnoza našeg vremena“ ovekovečio Manhajm.
Daleko je, otuda, od toga da u našem mutant sistemu nema i totalitarnih elemenata. Primera radi, režimska propaganda je nalik onome što je Slobodan Jovanović precizno nazivao medijskim hipnotisanjem svojstvenom totalitarizmu. Ali, kult Vučića, koji zajedno sa njegovim doglavnicima i funkcionerima nižeg ranga, usiljeno stvara propagandni aparat vladajuće partije – gle paradoksa – bitno se razlikuje od uobičajenih totalitarnih modela obožavanja ličnosti vođa.
Staljin, Hitler, Idi Amin – predstavljani su kao nepogrešivi lideri ogromne moći.
Oni su, kako se tvrdilo, lebdeći nad svojim podanicima kao nekakva mitska bića, bili u stanju da satru svakog neprijatelja države ili partije. A od njih, nadljudi nalik antičkim polubožanskim herojima, odbijale su se i najubojitije protivničke strele.
Za razliku od tih klasičnih totalitarnih kultova ličnosti, Vučićev je arhaičan, totalitarno-epski. On je, kako se vajari njegovih medijskih bisti upinju da ubede građane, ujedno, i junački borac, ali i – što je u modernim kultovima neobično – žrtva.
Daleko je od toga da se kaže da je neranjiv. Naprotiv! Uz to, što je takođe nesvojstveno savremenoj idolatriji, primarno je važna njegova „dobra“ namera a ne rezultat.
Objašnjenje leži u našem narodnom predanju. U srpskim epskim pesma bitan je junački gest a ne pobeda, važna je ubojita reč a ne pragmatični državni račun. Najvažnije je da budu zadovoljena moralna očekivanja publike, a ne da se ona pouči kako da ide i uistinu stigne do nekog realnog cilja.
U skladu sa tim, naši medijski guslari sada pevaju o junačkom caru Aleksandru, koji silnicima ovog našeg surovog sveta (i to kako sa istoka tako i zapada), odbrusi kao niko drugi, i sa isukanim mačem kreće u susret njihovim opakim aždajama.
Nema veze što globalni moćnici ne čuju šta im on govori ili ga, da stvari budu i gore, ne shvataju ozbiljno, niti što ne stigne do puta kojim bljujući oganj idu divovski zmajevi. Bitno je da je on, kao, svima njima svašta rekao, i bio spreman da se junački bije.
Iako do prave bitke ne dolazi, a kamoli da tokom nje srpski prvak postrada, on se tretirao kao mučenički knez Lazar. Jer, „zbog njegove ogromne ljubavi prema Srbiji“, na njega kreće „i kuso, i repato“, „kako iz zemlje tako i iz inostranstva“. A on je nepokolebljivo „spreman da se žrtvuje za naciju“.
Nema veze što se to ne dešava, ali tako smo makar stigli i do velike razlike između Vučićevog postmodernog epsko-političkog kulta i, ovaj put, tradicionalnog obrasca. Junak savremene, iskrivljene epske verzije, kao vrhunac patriotske posvećenosti žrtvuje nacionalne interese a ne sebe, ali ne – pojašnjavaju nam – iz samoživih pobuda već kako bi mogao da se izbori za bolju budućnost zemlje.
Zna da bez njega sledi biblijski potop. Radije bi pao u bici, pre bi izabrao Carstvo nebesko, ali neće da dopusti da se povede za onim što mu je lično milije. On ima na umu da je naciji obećao plate od 1.000 (inflatornih) evra, i, ni po cenu ljubavi prema Kosovu, neće pristati da svoj interes stavi na prvo mesto.
Kako tvorci njegovog kulta ponavljaju, „između Vučića i Srbije, Vučić bira Srbiju“. Doduše, bez Kosova i Metohije, ali, zauzvrat, sa njim još dugo na čelu. Razume se, radi Srbije a ne Vučića!
O tome bi trebalo da razmisle svi oni koji nisu poklonici Aleksandra Vučića ali misle da je radi EU perspektive racionalno da prihvatimo kosovsku prevaru koju režim gura. Sva rešenja su legitimna, ako su sprovedena na ustavni i demokratski način, ali to svakako nisu epsko-političke kombinacije, koje nam se nude.
One će nam se svima, zasigurno, obiti o glave. Uostalom, u našoj epici, u skladu sa duhom vremena iz koga potiče, nema ni demokratije, ni poštovanja građanskih prava, već, što je za našu priču bitno, uzvišenosti „izabranih“.
To ne bi trebalo da bude obeležje našeg doba kao što nam se natura. Nažalost, za nas će to (a ne maglovita evropska budućnost) još dugo, gotovo pa na srednjovekovni način, biti realnost, ako Vučić sada uspe da odigra kosovski ples onako kako je to zamislio!
Autor je istoričar i politički analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
