Vučićev zavodnički ples populiste

Vučić iza sebe ostavlja društvo koje gubi i poslednje elemente kohezivnog karaktera, društvo u vrednosnom sunovratu i sveopštoj krizi.

Najteža je moralna kriza, jer je moral univerzalno sredstvo da se zajednica održi na izvesnoj visini i da se spreči njena propast.

Primitivizam koji on širi poput nekontrolisane epidemije preti da srpskom duhu oduzme svu dubinu, da ga trajno ošteti i deformiše.

On je vladar koji opstaje zahvaljujući podelama koje permanentno proizvodi, lider čija je politika alhemijska alijansa raznorodnih ideologija, ličnost čiji je karakter jednosmeran i ultimativan.

Zato su njegovi sledbenici instrumentum mutum, slepi izvršioci njegovih zamisli, automati bez savesti, figure bez ikakvih odlika misaonog bića.

Retki su oni koje je unapredio u oruđa koja govore, one medijske akrobatama iz cirkuske šatre sa unapred rezervisanim prajm terminima na nacionalnim frekvencijama.

Vučić nastavlja zavodnički ples populiste koji mora da lažna obećanja i demagoške opsene dozira u kontinuitetu.

On je i dalje za strani faktor defencor pacis jer omogućava da se kosovski proces neometano kreće predvidljivim kolosecima.

Zato se i toleriše paradoksalna činjenica da je u Srbiji instaliran apsolutizam, ali bez prosvetitelja.

Zato će sledeći izbori biti borba slobode protiv sile. Tu borbu otežava duhovna i moralna malaksalost koja je zahvatila opozicionu javnost.

Ona nije samo posledica neprekidnog delovanja moćnog političko-propagandnog aparata koji se već šteluje za efikasnu izbornu animaciju lakovernog biračkog tela.

Poražavajuća je istina da birači dobro znaju kakva je vlast, ali da još bolje znaju kakva je opozicija. Nije tačno da je stanje takvo jer građani nisu imali priliku da čuju opoziciju.

Problem je što su je čuli i što tom ponudom nisu zadovoljni. A ta ponuda im se nudi iznova i iznova. Nema sumnje da će nastupajuća predizborna kampanja biti surovo čerečenje paralizovanog naroda.

Ovo je zemlja u kojoj je beščašće podignuto na nivo junaštva, a atmosfera u Srbiji već varniči.

Uzimajući ovo kao aksiomatsku pretpostavku opoziciji je neophodna pravovremena i jednoznačna koncentracija napora i volje kako bi izbegla igru ekstrema koju Vučić nameće.

Pravila su tako nameštena da se igra završi prekidom, incidentom i proglašenjem tehničkog rezultata od tri nula po kojem Vučić i dalje ostaje na vlasti, ali opozicija prestaje da postoji.

Taj izborni scenario nas vodi u ambis anarhije.

Alternativa koja su nudi je masovni bunt. Ni sam ne mogu da odgonetnem koji broj demonstranata bi bio dovoljan za samozvane revolucionare da bi konačno pokrenuli lančanu reakciju rušenja režima.

A šta se dešava posle?

Da li taj famozni broj postaje novi „izborni cenzus“? Da li svako ko okupi taj zamišljeni Avogadrov broj Srba u jednom puč-molu automatski biva hirotonisan za vladara?

Mi Srbi smo imali razne eksperimente i specifikume kroz svoju ne baš bogatu političku istoriju, ali skoro sam siguran da ovakvu vrstu pijačnog izbornog sistema niko ozbiljan ne bi mogao ni da shvati, ni da međunarodno legalizuje.

Tiranija vremenom nagomilava kipteći bes naroda koji može nekontrolisano da izbrazdi svoj jaz i celu Srbiju gurne pod vodenički točak.

On je primamljiv za raznorodne pokrete i njihove lidere koji kao punoglavci grozničavo traže povoljnu sredinu da prevaziđu larvenu fazu.

Njihova upadljiva nezrelost i autistična ambicioznost sprečavaju ih da shvate da je narodni gnev neosedlana kobila koja prva odbaci nespremnog jahača. Zato je neophodan racionalni reset opozicije.

Program Demokratske stranke danas je aktuelniji nego u danima kada je stvaran. Razlog je jednostavan – u trodecenijskoj istoriji višestranačja Srbija nikada nije bila u dubljoj krizi.

Mediji pod režimskom kontrolom utrkuju se u grotesknoj minhauzenijadi. Državne institucije okovane su i uzurpirane od strane jedne partije.

Politički sistem razoren je i pretvoren u poligon verbalnog i fizičkog nasilja. Organizovani kriminal je iz velegradskog podzemlja izveden na političku pozornicu uz aplauz vlastodržaca.

Demokratska stranka želi da demokratskim putem revitalizuje demokratska pravila. U sistemu despotije to nije moguće uraditi kroz institucije.

Vreme je potvrdilo da smo doneli dobru odluku kada smo napustili parlamente na svim nivoima i kada smo bojkotovali nelegitimne izbore. Ponoviću staro načelo – silu silom suzbiti, svaki zakon dozvoljava.

Država je po Marksu aparat za sprovođenje prisile nad čovekom. Dužnost je građanina da na tu prisilu odgovori jednakom silom. U ime tog građanina zadatak opozicije je da izradi mapu puta za izlazak iz krize.

Zato svi putevi vode u Demokratsku stranku. Postojimo da bismo bili stožer okupljanja progresivne i liberalne Srbije.

Uprkos pokušajima agresivne vazalizacije mi nećemo pristati na status opozicionog SPS-a. Svi iz opozicije su na neki način obogatili DS, neko ulaskom, a nekom izlaskom iz nje. Nepresušna uljudnost i šahovska taktičnost Zorana Lutovca novina je na političkoj sceni. On nije ni najpametniji, ni najlepši, ni najbogatiji.

On je lice partije koja želi da vrati toleranciju i civilizovanost u javni prostor. On predvodi organizaciju koja ne razlikuje ljude po sastavu prolivene krvi, već po količini prolivenog znoja.

I dok ga i vlast i deo opozicije demonizuje, ja bih želeo da se on demostenizuje i time nadomesti vidljivi nedostatak.

Uz Demokratsku stranku kao prirodnog antipoda ove vlasti opozicija će igrati belim figurama. Ne smemo dozvoliti da reagujemo na događaje, već ih moramo kreirati.

Odluka o pobuni ili zajedničkom izbornom jurišu mora biti doneta u narednim danima. Kakva god bila trebaće nam manastirska samodisciplina i planinarsko poverenje jednih u druge.

Sve drugo vodi u nestanak.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke.