Naravno, korist nije ista za sve pripadnike SNS, već zavisi od pozicije u strukturi stranke. Sve pripadnike povezuje apsolutna lojalnost autoritarnom vođi i uverenje da će njegova vlast potrajati. Međutim, kod svih njih je u podsvesti i strah od gubitka stečenih pozicija.

Obično se kaže da razumnim ljudima i protivnicima SNS-a najteže pada to što im režimska propaganda „vređa inteligenciju“. Otuda se postavlja pitanje da li je moguće da takav osećaj ima i deo pripadnika vladajuće stranke? Cinici bi odgovorili da je to nemoguće jer kod njih nema šta da se vređa. Međutim, sigurno je da u ogromnom članstvu SNS-a ima dosta inteligentnih ljudi, koji su svesni besomučnih Vučićevih laži i obmana.

Zar je moguće da razuman čovek može da poveruje u priče o „zlatnom dobu Srbije“, dok se zemlja nalazi na civilizacijskom dnu Evrope? Ili, priče o Srbiji kao ekonomskom lideru u regionu, pri čemu svi objektivni parametri pokazuju suprotno? Da li članovi SNS-a, koji su svesni svih tih laži, osećaju stid što i dalje podržavaju ovaj režim?

Za budućnost Srbije bi bilo od ogromnog značaja buđenje ljudskog dostojanstva kod dela pripadnika SNS-a. Naravno, za to je potrebna hrabrost, jer podrazumeva rizik od gubitka stečenih pozicija. Za većinu ljudi je u pitanju strah od gubitka posla i materijalne bede. Zato mnogi vagaju – na jednom tasu je ljudsko dostojanstvo, a na drugom elementarni opstanak. Kako ohrabriti ove ljude da razreše tu tešku egzistencijalnu dilemu i da preuzmu rizik otpora ovom monstruoznom režimu?

Sasvim je izvesno da kod pripadnika SNS-a ima priličan broj ljudi koji su na granici izdržljivosti u prihvatanju Vučićeve manipulacije. Mnogima je sigurno muka od terora beskrupuloznog terora propaganda režima. Ali, mnogi pomisle: kako ću sutra bez plate, kako ću da nahranim decu? Neki pomisle: što ja da se prvi istrčavam, bolje da to uradi neko drugi. Režim upravo na to računa – na egzistencijalni strah i nedostatak solidarnosti. Ne treba zaboraviti da je svojevremeno u Poljskoj upravo pokret „Solidarnost“ oborio komunističku diktaturu.

Koji bi bio način da se deo članstva SNS-a koji se gnuša Vučićevih laži pokrene na makar pasivni otpor? Oni ljudi kojima postaje nepodnošljivo da ih po Srbiji autobusima razvoze kao maloumnike da bi klicali bolesnom vođi? Jedini pravi način bi bio povezivanje svih onih kod kojih se budi ljudsko dostojanstvo i koji su spremni na solidarni otpor. To čak ne bi morao da bude neki veći broj – dovoljno da ih bude samo desetak. Ali, to bi bio signal da se nešto konačno pokrenulo, to bi bila grudva koja pokreće lavinu.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu u penziji

Povezani tekstovi