Nikola Krstić Foto: privatna arhivaIma ona jedna epizoda u velepoznatoj, a možda i najboljoj seriji ikada, „Breaking Bad“ kada prevrtljivi advokat Sol Gudman pomahnitalo trči po svojoj kancelariji i sakuplja novce, koji su napravljeni od saradnje sa narko-bosovima, dok ga za to vreme Džesi, još jedan od glavnih mufljuza iz te serije, pita šta se dešava, te mu ovaj odgovara da su stigla, po našem, „zadnja vremena“.
Drugim rečima, brod tone, pacovi beže, dok orkestar svira.
Na tako nešto je ličila i republičkoskupštinska ujdurma, povodom pitanja Kosova i francusko-nemačkog plana, na kojoj je bio prisutan i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Utisak je bio kao da se približilo to veliko finale. Taj jedan ogroman teret, koji je težak skoro čitav jedan vek, počeo je sve više da usporava naša pijačarska šibicarenja zarad opstanka raznoraznih vlasti u ovom kazamatu.
S jedne strane, imamo stoglavu aždaju u obliku Srpske napredne stranke, koja ima takvu propagandnu mašineriju sa kojom može za dve nedelje da obrne čitavo javno mnjenje koje će ovoj vlasti dati nedvosmislenu podršku da potpiše bilo šta u vezi sa kosovskim pitanjem, samo da bi vučićevska oligarhija ostala pri vrhu vlasti.
S druge, miriše kandilo i tamjan, oštri se kama i palamudi se o svetosavskom zavetu i ostalim ezoterijama, dok se čekaju dalja uputstva iz najdubljih pećina Kremlja.
Mogli smo da vidimo kako pedeset nijansi tog nacionalističkog mraka se međusobno koškaju i pljuju u parlamentu Srbijatrije, budući da osećaju, i jedni, i drugi, da im izmiče iz ruku onaj glavni kec iz rukava, onaj napadač koji u poslednjoj sekundi uleće u igru i spasava celu utakmicu.
Više od tri decenije rasturanja ljudskog uma u Srbiji kroz kosovski košmar dobija svoje novo obličje. Svi oni koji su na tom prokletom pitanju počivali svoju političku moć, sada se ponašaju poput ranjenih zveri sateranih u ćošak.
Tragedija svega toga jeste što se i u tom najgorem mogućem trenutku Kosovo (i Metohija) i dalje smatra teritorijalnim pitanjem, a ne onim ljudskim.
Možda smo mogli da čujemo u toj skupštini od Šaipa Kamberija kako govori kakvu je, zapravo, Srbija represiju, tokom devedesetih, sprovodila prema albanskom stanovništvu na toj teritoriji, ili smo pak od Pavla Grbovića iz Pokreta slobodnih građana takođe mogli da čujemo o hladnjačama koje su prevozile albanske leševe, ali sve je to toliko mizerno u odnosu na ovaj mejnstrim u kojem naša moderna povijest počinje tromesečnim NATO bombardovanjem, te se bez ikakvog objašnjenja Kosovo samo otcepljuje od Srbije.
Još jedna tragedija u svemu ovome – a ima ih mnogo, ali ćemo o tome drugi put, jer sada moramo da završavamo – oslikava se u tome što ceo ovaj ultranacionalistički inferno, koji se vrti oko tog nekakvog Kosova, u stvari je počeo sa miloševićevsko-šešeljevskom ekipom, pa sada ispada da će sa njima kao da se i završi.
Neće se ti plameni krugovi pakla ugasiti, da se pogrešno ne razumemo, naprotiv, već, ukoliko se išta ikada bude pomaklo po pitanju Kosova, a u to budu bili uključeni Vučić, Dačić, Vulin i ostali naslednici zločinačke politike, onda će to samo potvrditi još jednom da nikome na ovome svetu nije stalo do žrtava. I da će spomenuti iz ovoga izaći kao perjanice mira i slobode.
I ukoliko neko iz naprednjačko-socijalističke klike bude stavio svoj potpis na bilo kakvo birokratsko rešenje granica između Kosova i Srbije, neka pogleda kroz prozor u tom trenutku, i možda će videti, u toj nekoj međusekundi delirijuma tokom potpisivanja, na hiljade nevino pobijenih, raseljenih, nestalih duša, što albanskih, što srpskih, koje stoje ispred, nemo posmatraju, i pokušavaju da razumeju zašto za njih više ni na papiru nema mesta.
Autor je slobodni novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
