Zašto im ovo dozvoljavamo?

Uz uobičajena negodovanja pojavio se i predlog za konkretnom akcijom – da ne plaćamo pretplatu. Usledila su poznata objašnjenja da je namet RTS-a ubačen u račun za struju i da je jedinstveni iznos nemoguće menjati. Odgovor predlagača je bio da se jednostavno napiše uplatnica sa iznosom za potrošenu energiju bez iznosa za televiziju.

Uz retke „lajkove“ u komentarima je prevladalo mišljenje da takva akcija ne može da uspe. Ako bi se ova prepiska sa društvene mreže posmatrala kao anketa po modelu slučajnog uzorka moglo bi da se zaključi da izvestan broj građana prepoznaje problem koji dotiče većinu, ali se prema njemu odnosi bez želje ili sposobnosti da ga rešava.

Možda je sadašnje naraslo ludilo, koje svojim manifestacijama i varijacijama kod većine rađa osećanje bespomoćnosti, postalo ovako i ovoliko destruktivno jer je izostao blagovremeni i sinhronizovani otpor.

Zašto nismo reagovali dok je zlo bilo ograničeno i slabije organizovano?

Nismo umeli, nismo smeli, računali smo da „ničija do zore nije gorela“ i da će već neko negde odlučivati da sve ovo prestane.

Iz iskustva znamo da su se događaji usložnjavali i komplikovali uvek na štetu svih nas jer nismo blagovremeno i smisleno reagovali.

Nismo reagovali zbog negativne anticipacije, jer nam se činilo da ako ćutimo, budemo nevidljivi i poslušni, moći ćemo da izbegnemo nevolje i da će zlo da nas zaobiđe.

Za one koje nije zaobišlo borili smo se na društvenim mrežama i svašta smo poručivali zločincima i njihovim slugama.

Takvo angažovanje stvara iluziju da smo nešto učinili i da nismo potonuli u baruštinu ćutanja, kompromisa i konformizma.

Takav privid društvenog angažovanja uspavljuje i prebacuje realne događaje na iracionalni nivo. Sa tog nivoa se love besmislice, laži, sumanutosti i vulgarne izjave onih koji su našom voljom postali društvena elita.

Ta grupa besprizornih, amoralnih, beskrupuloznih i devijantnih ljudi iskoristila je velike društvene bure da, kao svaki otpad i smeće, bude izbačena na površinu.

Sva verbalna umešnost i analitičnost kritičara njihovih destruktivnih i zločinačkih postupaka, na njih deluju kao izazov da pokažu kako su moćni i sigurni na svojim pozicijama.

U „ratu“ sa oponentima ne koriste argumente već uvrede, laži i svakojake besmislice, koje im pomažu da steknu poene kod gospodara i zavrede njegovu pažnju.

Oni ne osećaju strah od argumenata i dokaza njihovih lopovluka i mahinacija već ponos što su svojim ludostima skrenuli pažnju na sebe.

Što više pričamo šta rade i prepričavamo njihove nepodopštine oni jačaju.

Pokušajmo da umesto što gledamo u njih pogledamo oko sebe i zapitamo se : „Zašto im ovo dozvoljavamo“?

Svako ko ne želi da se postidi odgovora pronaći će rešenje.

Često je vrlo jednostavno.

Možemo da pomognemo nekom iz svog okruženja lepom rečju i dobrim delom.

Možemo da spasemo neki drvored ili napuštene životinje, da očistimo đubre ispred zgrade, da prekrečimo ružne i uvredljive grafite sa zidova.

Svako će u svojoj sredini pronaći razlog oko koga treba da se ujedini.

To bi, pre svega, trebalo da važi za opozicione političare, koji deklarativno shvataju značaj jedinstvenog delovanja, ali, ne žele ili ne mogu da prevaziđu lične frustracije i konformističko bavljenje javnim poslom.

Mnoge stvari možemo da učinimo ako smo solidarni i jedinstveni u odluci da ne prihvatimo buku i bes koje dirigovano kreiraju uzurpatori naših života.

Pred svakim od nas je odluka – da organizujemo akcije i njima ispunimo društvene mreže, ili da se čudimo i zgražavamo nad postupcima bezumnika. Sloboda se osvaja odlučnošću.

Autorka je lekarka neuropsihijatar u penziji