Zašto u Srbiji izostaju masovni protesti? 1

Kao što štrajk prosvetara najavljuje jesen i početak školske godine, tako i protest malinara najavljuje leto.

I jedni i drugi, a vala i većina u ovom društvu, ima više dobrih razloga za protest. Izuzev male dobro organizovane grupe koja je okupirala državu Srbiji, ne postoji grupa ili društveni sloj u Srbiji koji nema razloga za protest. Ipak, uprkos dobrim razlozima, masovni protesti izostaju. Zašto? Krenimo od onih za koje se smatra da su u najboljoj poziciji, od onih koji rade za državu.

Zaposleni u državnoj upravi, u sistemu socijalne zaštite, obrazovnom sistemu i državnim firmama – uopšte, oni koji zaradu primaju iz države – čine najuvezaniji deo zaposlenih u Srbiji. Njihov imenitelj je njihov poslodavac – država.

Prema nekim procenama, svaki drugi zaposleni u Srbiji, radi za državu. Jedina njihova prednost je relativna sigurnost zaposlenja i poštovanje Zakona o radu. Nije tako jednostavno dobiti otkaz i ostati preko noći na ulici, ukoliko je poslodavac država. Da se radi o poželjnom poslodavcu govori i podatak da mnoge banke kao uslov za kredite, traže kao žiranta nekoga ko je zaposlen u državnoj firmi/administraciji.

Ipak, ove prednosti nisu nešto na čemu treba zavideti. Politizacija sistema socijalne zaštite i obrazovanja dovela je do nezamislive birokratizacije poslovanja. Da bi se ovi, najpoželjniji zbog svoje sigurnosti, poslovi dodelili posebno zaslužnim partijskim drugovima – administrativni poslovi se umnožavaju.

Umesto pompezno najavljivane digitalizacije, svaki korisnik administrativnih i drugih usluga države jasno vidi višak zaposlenih i neracionalno poslovanje. Ujedno, ovo omogućava deljenje odgovornosti do te mere da je gotovo nedokučivo šta je čija nadležnost i odgovornost. Za sve administrativne poslove odgovorni su svi i niko. Zapravo, po potrebi bude odgovoran onaj ko više nije podoban.

Celokupnu dezintegraciju sistema omogućava i neukost kadrova, neretko na rukovodećim položajima, jer je kriterijum selekcije lojalnost režimu. Budući da su svesni svog privilegovanog statusa, kadrovi dovedeni zbog partijskih zasluga ne osećaju potrebu da rade, te se često mnogi poslovi prevale na leđa malobrojnih obučenih zaposlenih koji, opet, svoje poslove obavljaju pod pritiskom da su upravo oni prvi na redu za odstrel, ukoliko nešto krene po zlu.

Uz sve ovo, iako redovne, plate zaposlenih za državu, izuzev rukovodećih pozicija i nagrada posebno zaslužnim partijskim perjanicama kroz upravne odbore, nisu daleko veće od proseka primanja za Srbiju. Zapravo, najčešće su prosečne, ili u slučaju prosvetara i ispod proseka republičkih primanja. Kako je već poznato, i sa tom zaradom se u Srbiji teško sastavlja kraj s krajem, jer potrošačka korpa daleko prevazilazi ta primanja.

Mir u redovima zaposlenih u državi ne opstaje samo zbog sigurnosti posla, već neretko i redovnom turom praznih obećanja, recimo o jeftinim stanovima za određene sektore ili najavama takvih podsticajnih mera za neke druge. Sačekati rasplet, istrpeti još malo, ne talasati i ne praviti probleme – čini se kao bolja strategija. Čak i u slučajevima očiglednih nepravdi i diskriminacije, izostaje solidarna reakcija. U slučajevima očiglednog nedostatka elementarnih uslova za rad – kao što je čest slučaj sa sistemom zdravstvene zaštite, nedostaje organizovana reakcija jer mnogi zaposleni u tom sektoru intenzivno, čak i uz pomoć države, rade na alternativnom rešenju svojih nedaća ovde, koje vide u odlasku.

Zaposleni za državu, osim što ne protestuju zbog svega ovoga iz straha da će ostati bez posla – ne protestuju i zbog toga što sindikalno organizovanje zaštite prava i interesa zaposlenih gotovo da ne postoji. Uostalom, glavni sindikati nisu reprezentativni sindikati pojedinih radnih organizacija, već najmnogoljudnija politička stranka u zemlji. Stranka je ta koja nalazi i obezbeđuje poslove uz poznate procedure i procese inicijacije. Glavni oslonac ovog režima upravo je kontrola ove grupe zaposlenih i zato izostanak otpora među zaposlenim za državu nije iznenađujuć.

Druga velika grupa zaposlenih su oni raštrkani po radnim organizacijama u privatnom vlasništvu. Da bi se finansirala prva grupa pomenuta u ovom tekstu, tržište je pod strogom kontrolom i blokirano je sa ciljem iscrpljivanja kreativnih i svih drugih napora.

Kroz visoke namete na rad, ali i parafiskalne namete i birokratizaciju poslovanja, selektivnu primenu propisa, nestabilnost naplate potraživanja, zavisnu sudsku vlast, poslovanje u Srbiji predstavlja poslovanje sa visokim rizikom. Rizik se, dakako, smanjuje ukoliko poznajete odgovarajuće ljude. Usluge preko poznanstva, međutim, nisu besplatne. U praksi ovo znači da će država možda tolerisati vaše poslovanje na ivici ili čak s druge strane zakona, dokle god uspevate da omogućite redovne glasače ili čak uhlebljenje zaslužnim partijskim kadrovima u administrativnim jedinicama preduzeća.

Poslovanje malih i srednjih preduzeća, sa aspekta zaposlenih, obeleženo je gotovo apsolutnim kršenjem Zakona o radu. Mnogi rade „na crno“, prekovremeni rad se ne isplaćuje, a uz sve to neretko ne postoje ni elementarni uslovi za rad, već se od zaposlenog očekuje svakodnevno snalaženje u poslovnom okruženju, kako bi bilo kakav rad uopšte bio moguć. Zarade u privatnom sektoru (uz par izuzetaka kao što je IT industrija i možda trgovina, što je opet u kronizmu strogo kontrolisana oblast) su po pravilu manje nego zarade onih koji rade za državu. Ukoliko se „kod države“ plate 400-450e, u privatnom sektoru su i duplo manje, najčešće se prima minimalac ili koji dinar preko.

Zaposlenima kod preduzetnika, posao u lancu super-marketa često izgleda kao posao iz snova, kao pravi „gospodski“ posao. Sa politikom subvencija se počelo 2006. Nakon isteka subvencionisanog perioda, tokom kojeg poslodavac nema obaveza za zaposlene prema državi – pravilo je da u tim pogonima sledi racionalizacija zaposlenih, tako da slabo plaćeni, manje ili više fizički zahtevni poslovi ne mogu da predstavljaju dugoročnu strategiju i osnovu za planiranje života, već samo opstanka dok se ne nađe nešto bolje.

Siromaštvo se tako produbljuje, jer se uslovi siromaštva prenose generacijski. Preduzetnici, ljudi koji pokušavaju da samostalno sebi obezbede prihode – osuđeni su na dugotrajnu zarobljenost u kafkijanskim zapletima sa srpskom administracijom, iznenadnim dugovanjima, surovom kamatanju tih dugova i postepeno apsolutnom onemogućenju poslovanja. Ovi ljudi bi se bunili, ali su međusobno nepovezani, ili ne uviđaju vezu i zajedničke interese i nemaju nikakve resurse da to promene. Protesti za smanjenje poreskih nameta preduzetnika po pravilu prolaze slabo posećeni i još slabije medijski ispraćeni. Protesti zaposlenih „kod privatnika“ su nezamislivi i zbog toga što se po pravilu radi o nedostatku vremena i energije za bilo kakve druge aktivnosti osim preživljavanja.

Konačno, treća grupa koja bi mogla da bude pokretač protesta su penzioneri i studenti. Kao i prethodne dve, i ove dve imaju ozbiljne razloge za masovno nezadovoljstvo i organizovanu reakciju. Penzionerima su umanjene penzije, što je praksa nepoznata u modernim i razvijenim državama. Imati status penzionera nije samo pitanje stečenog prava – nakon celoživotne uplate premije penzionog osiguranja, već iz temelja urušava poverenje u penzioni sistem po sebi.  Time se sadašnjim zaposlenima šalje nedvosmislena poruka da i nema smisla ovako planirati prihode u starosti, jer je postalo moguće da se struktura tih prihoda naruši zbog dnevno-političke odluke i volje.

Uz par sporadičnih šetnji glavnim gradom, političko organizovanje penzionera kroz stranku koja se, makar deklarativno, zalaže za prava istih – završava u koaliciji te stranke sa vladajućom. Tako, ispada, da stranka koja navodno štiti interese penzionera zapravo ima motivaciju samoodržanje u vlasti i privilegije za uzak krug ljudi u vrhu stranke, a ne interese grupe koju navodno predstavlja. S druge strane, studenti u Srbiji koji na državnim fakultetima plaćaju najveće školarine u regionu i šire, a na privatnim ne stiču nikakvo znanje – ukoliko se i bune, to čine isključivo radi malog poboljšanja svog trenutnog stanja i strogo za svoje interese. Sa bolonjskom reformom koja je trebalo da umanji prosečno trajanje studiranja na državnim fakultetima, reformiše i modernizuje studijske programe – nije se postiglo gotovo ništa, izuzev što su pojedini studijski programi obesmišljeni i celokupni kvalitet studija se umanjio.

Svaka od ovih grupa grupisana je po najmanjem mogućem imenitelju, ali se radi o ogromnim razlikama i šarenolikim grupama ljudi gotovo nespojivih slika sveta. Ne nedostaje samo solidarnost, iako bi u ovom društvu dobro došla. Nedostaje samorazumevanje svih ovih grupa od svih ljudi pojedinačno.

Dokle god veći deo razmišlja da se „provukao“ za malo i srećom ne pripada kategoriji beskućnika koji živi od milostinje, dokle god se, dakle, bude mislilo „da može da bude i gore“ – biće loše i sve gore. Razumevanje katastrofalnog stanja omogućilo bi jasniju sliku. Omogućilo bi najpre jasno viđenje toga da i nemamo šta mnogo da izgubimo, jer su ugroženi planovi za budućnost, ali omogućilo bi i to da odlučno prekinemo sa praksom „provlačenja“.

Prava promena biće zahtev za malom, efikasnom državom čiji je rad transparentan i koja počiva na podršci slobodnih građana, a ne na njihovom strahu, ugnjetavanju, eksploataciji i mobingu. Dok se ne dođe do društvenog dogovora oko ovog zahteva, do evolucije u razumevanju sopstvene države, tavorićemo i propadati u bezdan i sve gore beznađe.

Povremene pobune sa zahtevom za još većom državom, ukoliko uspeju, samo će umnožiti probleme.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.