Zašto Željko Veselinović nije mogao da kaže „ne“ Vučiću?

Njegov odlazak na konsultacije sa Vučićem ima svoje dobre i loše strane. Dobra je to što neće morati da sakuplja potpise za izlazak na naredne izbore. Potpise će mu sakupiti režim. Loša je to što za njega više niko neće hteti da glasa. Na narednim izborima njegova lista će imati neuporedivo više potpisa za kandidaturu nego glasova, što će biti dokaz da potpise nisu sakupili sami.

Veselinović je u pravu kada kaže da politički neistomišljenici treba da pregovaraju, ali to je pravilo koje ima svoje izuzetke. Zar imamo pravo da pregovaramo sa režimom dok njegovi batinaši prebijaju studente po ulicama? Svojom političkom karijerom, Aleksandar Vučić je dokazao da nije neko sa kim se može pregovarati. Ali čak i da to nije slučaj, u situaciji kada je celokupna opozicija odlučila da ne učestvuje u takozvanim konsultacijama, Veselinović nije imao pravo da im svojim prisustvom daje legitimitet.

Za delovanje svake političke organizacije je izuzetno važno formiranje poslaničkog kluba, za šta je potrebno pet poslanika. Na taj način organizacija dobija neuporedivo više prostora i veću vidljivost u parlamentu. Veselinović je uspeo da formira poslanički klub sa minimalnih pet poslanika, ali je zbog odlaska na konsultacije sa Vučićem izgubio 40% poslanika a samim tim i poslanički klub, čime je obogaljio sopstvenu organizaciju.

Nikome neće nedostajati pomenuti poslanički klub. Ali razlog njegovog gašenja nas navodi na pitanje – zašto je za Veselinovića protokolarni odlazak na konsultacije sa Vučićem bio važniji od opstanka sopstvenog poslaničkog kluba? Zašto Vučiću nije mogao da kaže ne? Da li je od njega dobio ponudu koja ne može da se odbije?

Nikada nisam podržavao politiku Dragana Đilasa i sa te strane razumem odluku Veselinovića i njegovih saradnika da napuste SSP. Ali, pošto su poslaničke mandate dobili na osnovu te Đilasove politike, smatram da je mandate trebalo vratiti stranci. Svakako ne mislim da su imali pravo da poklonjenim mandatima daju legitimitet lažnim Vučićevim konsultacijama.

Samo dan ranije, preminuo je veliki Duško Vujošević. Koliko god bio veliki trener (a možda je bio i najveći) bio je još veći čovek. Zašto to kažem? U vreme dok je suvereno vladao srpskom košarkom, osetio je potrebu da se suprotstavi režimu, zbog čega za njega uskoro nije bilo mesta u srpskoj košarci. Svesno je podneo najveću žrtvu da bi se borio za ono u šta veruje.

Sa te strane, Duško Vujošević i Željko Veselinović predstavljaju dva dijametralno različita pristupa životu. Sa jedne strane spremnost na žrtvu zarad višeg dobra i sa druge spremnost na sve kako se ne bi uznemirio veliki vođa.

Srpska napredna stranka ima jasno definisano glasačko telo koje se ne poklapa sa potencijalnim glasačkim telom Željka Veselinovića. Svaki glas koji na narednim izborima Željko dobije, biće opozicioni glas.

Naravno, to nisu glasovi koje Željko može da unese u parlament jer ne može da pređe cenzus. To su glasovi koje će po Dontu deliti oni najjači, uključujući i naprednjake. Sa te strane, svaki glas „bačen“ na Veselinovića je glas koji povećava šanse naprednjačkog režima da ostane na vlasti.

Autor je politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.