U društveno-političkoj praksi ne postoje „čisti“ oblici vladavine, jer se uvek radi o mešavini različitih elemenata demokratskog i autoritarnog vladanja, pa se svaki konkretan oblik vladavine mora procenjivati sa stanovišta onoga što je u njemu dominantno, preovlađujuće.

Kada procenjujemo aktuelni oblik vladavine u Srbiji nije teško zaključiti, i bez posebnog naučno-sociološkog istraživanja, da se radi o dominaciji autokratskih elemenata vladavine koji formiraju analogni obrazac mišljenja, ponašanja i delovanja (pretnje, nasilje, netolerancija, isključivost, osvetoljubivost, „teror“ većine nad manjinom, i dr.).

Na delu je voluntarizam najodgovornijih državnih i političkih funkcionera, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, utemeljen na metodu „Zavadi pa vladaj“. Reč je o metodu koji predstavlja kombinaciju raznoraznih manipulacija i strategija (političkih, ekonomskih…) koje omogućavaju političkom „vrhu“ zemlje sticanje snažne moći putem razjedinjavanja političkih neistomišljenika.

U nauci o vladanju, metod „Zavadi pa vladaj“ („Divide et impera“) je važna tema analize još od vremena najslavnijeg rimskog vladara Julija Cezara (100 – 44. godine pre n. e.), kome se ova latinska izreka i pripisuje. Ovaj metod vladavine koristili su ne samo Rimljani, nego i mnogi evropski vladari, a kasnije i mnoge evropske sile u kolonizaciji afričkih i azijskih zemalja.

Sličan metod je sugerirao i Nikolo Makijaveli (1469-1527), italijanski filozof i političar, savetujući vladara da iskoristi sve moguće načine u cilju razjedinjavanja svojih protivnika, pri čemu je posebno naglašavao potrebu da vladar, u cilju jačanja svoje moći, treba da pomaže, materijalno i na druge načine, sve one koji su spremni da s njim sarađuju.

Ovaj metod koristile su i mnoge imperije u cilju proširenja svojih teritorija, a danas, u mirnodopskim uslovima, takav metod primenjuju ne samo politički, nego i privredni subjekti u tržišnoj ekonomiji u cilju potiskivanja konkurenata.

Mnogi politički teoretičari su smatrali da se ovaj metod ne može uspešno primenjivati u Evropi u 20. i 21. veku. Međutim, takvo mišljenje su demantovali mnogi primeri, a posebno primer bivše Jugoslavije, ne samo time što je ona bila „zrela“ za primenu takvog metoda zbog zaoštrenih međunacionalnih odnosa, već i zbog činjenice što se ovaj metod oslanja na neke trajne ljudske mane, koje vlastodršci vešto koriste za jačanje svoje moći.

Srbija nije iskoristila šansu da posle raspada socijalizma učvrsti demokratski oblik vladavine, a sa dolaskom SNS na vlast 2012. godine, mogućnosti za razvoj demokratskih odnosa su još više sužene. Vladavina SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem, pak, poprimila je izrazito autokratsko obeležje, a primena metoda „Zavadi pa vladaj“ postala je bitna odrednica sistema vladavine.

U prilog ovakvoj oceni, dovoljno je pomenuti nekoliko očiglednih činjenica o podelama u društvu koje aktuelna vlast intenzivira i produbljuje. Pre svega, treba pomenuti neadekvatan odnos vlasti prema građanskim protestima, koje ona kvalifikuje fašističkim, umesto da prihvati dijalog o neophodnim promenama koje bi „amortizovale“ nezadovoljstvo građana i doprinele društvenoj stabilnosti.

Pored toga, treba pomenuti neadekvatan odnos prema političkoj opoziciji, koju vlast svakodnevno optužuje kao „glavnog neprijatelja društva i države“, umesto da je tretira kao političkog protivnika. Najzad, treba pomenuti i neadekvatan odnos prema SPC, koji se izražava kroz suvišno nastojanje vlasti da se ujednače politički pogledi crkve i države!

Svaka inicijativa na toj liniji, kada se crkva dovede u položaj da se izjašnjava „za“ ili „protiv“ vlasti, nužno dovodi do podela i u crkvenim krugovima, a samim tim i među vernicima. Međusobna saradnja države i crkve, kao ustavno odvojenih institucija, mora da ima za rezultat nešto drugo, mnogo važnije: da crkva dosledno ostane na terenu duhovnosti, a država na terenu društvene realnosti, prevashodno okrenuta „zemaljskom“, a ne „nebeskom narodu“.

Istorijska praksa je potvrdila činjenicu da metod „Zavadi pa vladaj“ uvek ima svoj kraj, ali i uvek sa negativnim posledicama. Ako aktuelna vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem, u nekim važnim aspektima, ne koriguje svoju politiku, što po svemu sudeći nije izgledno, uporna borba građana Srbije za radikalne promene (bezbedan i slobodan život, jačanje demokratije i demokratskih institucija, pravna država, socijalna pravda, ljudsko dostojanstvo, slobodni mediji, sloboda misli i izražavanja), jedini je način da se dođe do normalno uređene države i pristojnog kvaliteta života.

 Autor je redovni profesor univerziteta

Povezani tekstovi